Udruženja “Kodići” i Lapsus u Vićenci su, u okviru evropskog projekta “Moj dom”, organizovala su razgovore sa našim ljudima kako bi se rekonstruisala sećanja dijaspore koja potiče iz bivše Jugoslavije, a boravi u Italiji. Naši sunarodnici su se odazvali i došli da ispričaju svoja iskustva devedesetih godina prošlog veka, ratnom vihoru i životu koji su imali pre nego što su napustili svoje domove.
– Svi koji su došli mogli su da ispričaju svoju priču. Zahtev je bio: ponesite predmet koji vam predstavlja dom. Predmet je fotografisan, opisan video-portretom i vraćen. Po želji, fotografije će biti deo izložbe, a priče mogu biti inspiracija za drugi važan proizvod projekta: edukativni komplet (priručnici i udžbenici) za nastavnike i srednjoškolce koji će biti distribuisan na evropskom nivou. Želimo da neke aspekte vezane za savremenu istoriju bivše Jugoslavije povežemo sa usmenim pričama ljudi – ističe Lorenco Skalki, jedan od organizatora.
Ikona, džezva, džemper
Naši sunarodnici su došli na sastanak, mnogi i sa bolnom prošlošću koja je ostavila trag na duši.
U kovitlacu emocija našle su se nostalgija, sećanje, bol i tuga u ljudima koji su za sobom ostavili rodni dom i vekovno ognjište. Kada biste morali da predstavite svoj dom jednim predmetom, šta bi to bilo? Ovo pitanje je postavljeno tokom popodneva posvećenog sećanju, slušanju i druženju. Neki su poneli ikonu krsne slave, fotografije najrođenijih ili predaka, audio-kasete omiljenih pevača, džezvu za kuvanje kafe i drugo posuđe, torbe, džemper štrikan majčinim rukama i mnoge druge predmete koji ih podsećaju na dom.
Marija Miletić, rodom iz Petrovca na Mlavi, godinama živi u Italiji i simbolično je donela srce od keramike.
– Srce je predmet oko koga se vrti moja priča, ono je odgovor na pitanje: šta je za mene dom? Nije to neko posebno mesto, niti su to samo koreni, iako su me načinili onim što jesam, već nešto mnogo važnije od toga. Dom je tamo gde je srce. Dom su osobe koje su u tvom srcu. I srce će te uvek voditi ka osobama koje su u njemu. To je moja priča. To je razlog koji me je doveo u Italiju i na neki način jeste posledica ratova koji su doveli do raspada Jugoslavije. Kriza koja je posle toga usledila udaljila je moje najdraže od mene, ali samo fizički. Moje srce je uvek težilo ujedinjenju sa njima, što se posle dugo godina i desilo – kaže Marija Miletić.
Pletivo utkano u dušu
Svetlana Stanojlović je svoj dom ostavila u Kučevu.
– Živimo van matice decenijama noseći u sebi grumen sećanja, snove, poznanstva, prijateljstva neraskidiva i niko da upita gde smo to zaista i gde je zapravo naš dom. Za ovaj projekat ispričala sam priču o džemperu koji je moja majka isplela davne 1994. za moj najskromniji rođendan u jeku hiperinflacije. To pletivo koje se generacijama plete utka se u dušu, onda kada ostari nanovo se raspreda pa ponovo isplete. Jedno predivo, a bezbroj početaka. Nosim taj džemper kroz život, kao neraskidivi deo mene, kao doživotni podsetnik na umešnost vrednih ruku, na tople obraze, na davne mrazeve, čuvam tu vremensku nit od koje sve počinje. Na meni je da nastavim da stvaram i raspredam. Znam da to moja deca razumeju, čak i kada petlje uvrnem i pogrešim, važno je utkati mnogo nesebične ljubavi – kazuje Svetlana.
Osvetljene sudbine
Sara Troljo je intervjuisala naše ljude i svoje istraživačko iskustvo objasnila za “Vesti”.
– Projekat “Moj dom” je nastao iz želje da se rekonstruišu događaji koji su doveli do raspada Jugoslavije kroz glasove i iskustva dijaspore koja je tražila novi dom u raznim evropskim zemljama. Ono što smo videli da se dešava u Vićenci, bilo je upravo ovo: ljudi koji su morali da beže i drugi koji su ih ovde dočekali, sreli su se u razgovoru sa istraživačima, počevši od pojedinačne priče, formirao se zajednički dijalog. Preko glasova, sećanja, predmeta i pogleda, stvorena je horska priča u kojoj su glasovi pojedinaca osvetlili sudbine koje su malo poznate javnosti.
Prošlost još odjekuje
– Prošlo je više od 30 godina od početka ratova koji su doveli do raspada Jugoslavije, ali ono što se dogodilo nastavlja da odjekuje u sadašnjosti. Načini na koje ljudi gledaju na ratne događaje, migracije i danas utiču na kulturnu, obrazovnu, socijalnu i urbanu politiku i diplomatiju ovog područja – izjavila je Sara Troljo, članica projekta, koja je slušala i zapisivala izjave koje su davali naši ljudi.
Svakodnevno herojstvo
Luka Krako, Italijan i prijatelj srpskog naroda, takođe je intervjuisan, jer je istraživanje za diplomski rad posvetio Srbima iz okoline Vićence.
– Ovo je za mene predstavljalo veoma čudan preokret, navikao sam da ja budem taj koji intervjuiše ljude, ali se desilo suprotno. Zamolili su me da ponesem predmet koji mi predstavlja nešto značajno, tako da sam poneo ručno rađene papuče iz istočne Srbije. One za mene označavaju veliko gostoprimstvo koje sam zatekao u domovima srpskih prijatelja u njihovoj otadžbini, a i ovde u Italiji. Čestitam svim momcima i devojkama koji su uključeni u ovaj projekat. Ovi ljudi danas imaju priliku da prekinu tišinu koja je trajala decenijama, pričajući o svojim nevoljama, svojoj prošlosti i sadašnjosti i svojim snovima: Konačno mogu da pokažu svetu svoje vrednosti i koliko su dobrog uspeli da izgrade, što se po mom mišljenju može definisati kao “svakodnevno herojstvo” – rekao je Luka.
Koreni na drugom mestu
Sastavni deo projekta bila je projekcija dokumentarnog filma “Reznica” režisera Davora Marinkovića i razgovor sa autorima. Delo o kom su “Vesti” već pisale osvojilo je nagradu za najbolji dokumentarni kratki film 2023. na Festivalu novog balkanskog filma u Stokholmu.
– Reznica je kratki film koji ima za cilj da pokrene dijalog o pitanjima koja se još teško rešavaju na postjugoslovenskom prostoru. Ovaj film ne govori o ratu, već o potrazi za domom, za kućom – ističe Davor.
Naziv filma je botanički pojam, reznica je odsečeni deo biljke koji može ponovo da pusti korene i da se zasadi na drugom mestu.
Dušan Jovanović iz Vićence, rodom iz Majdanpeka, prvi put je gledao “Reznicu”.
– Sve pohvale za tim kako je uspeo da predstavi izbeglički kamp. Priče su dirljive i nažalost predstavljaju samo kap u moru takvih slučajeva. Pohvalio bih transformaciju iz prvobitne teme na onu koja je razvijena, tj. kako to da se osobe posle 30 godina osećaju kao izbeglice. Sistem je zakazao i dozvolio, ali zašto smo zakazali mi kao ljudi – ističe Dušan.
Na kraju projekcije filma sa dirljivom sadržinom i tematikom, bila je večera. Služena su tradicionalna srpska jela i bio je to još jedan momenat koji je probudio nostalgiju u zemljacima koji su se okupili.
