Dokumenti otkrivaju: Amerika napadom na srpske položaje ponizila Rusiju

pixabay.com

Zvaničnici administracije Bila Klintona su, nakon što je NATO bombardovao srpske pozicije oko Goražda 10. aprila 1994, uložili velike diplomatske napore da odljute Borisa Jeljcina, predsednika Rusije, zato što o tome nije obavešten, jer je taj napad pretio da pogorša rusko-američke odnose.

Ovo je tek jedna epizoda u seriji pisama koje je Strob Talbot, zamenik američkog državnog sekretara, pisao tokom 1994, a koji su deklasifikovani i objavljeni na sajtu Stejt departmenta.

Naime, Jeljcin se preko svojih diplomata požalio Klintonu da je Amerika ponizila Rusiju, jer nije obaveštena da će doći do napada na srpske pozicije, pa je Talbot, koji je bio američka veza s Rusijom preko Georgija Mamedova, zamenika Andreja Kozirjeva, ministra spoljnih poslova Rusije, dobio zadatak da “ispegla” odnose sa Moskvom.

Dvostruki šamar za Jeljcina

Epilog je, sudeći prema memorandumu koji je uputio svom šefu Vorenu Kristoferu, državnom sekretaru, bilo smirivanje Jeljcina, ali, kako piše Talbot, ovo je dovelo do radikalizacije Kozirjeva, koji je, kako navodi, smatrao da je Goražde dokaz da će SAD pogaziti svoja obećanja prema Rusiji, posebno kada su u pitanju konsultacije s Moskvom o spoljnopolitičkim događajima, poput NATO-a.

Kako navodi Talbot, Mamedovljeva primarna primedba je što SAD nisu našle način da upozore Moskvu da planiraju napad na srpske pozicije, ali je uspeo da uveri Mamedova da napad na Goražde nije naredio Vašington, već da je to bila odluka lokalnih komandanata, i ističe da mu je prosledio dokumente koji to dokazuju.

“Mamedov mi je rekao da je to bila dvostruki šamar za Jeljcina. Prvo, doživeo je poniženje pred parlamentarnom opozicijom, jer je i sam bio iznenađen u vezi s tim napadom, a onda i zato što Srbi nisu verovali – i još ne veruju – da Rusi zaista nisu ništa znali o tome. Rekao je da su Srbi i dalje ubeđeni da je Moskva obaveštena da će do napada doći”, navodi Talbot.

Čurkinovo “busanje u prsa” po Sarajevu

Dalje, on ističe da mu je Mamedov preneo da po Moskvi kruže glasine da je napad direktan odgovor Vašingtona na “busanje u prsa po Sarajevu” Vitalija Čurkina, tadašnjeg specijalnog Jeljcinovog izaslanika za bivšu Jugoslaviju, na šta mu je Talbot odgovorio da je najbolji odgovor na tu “paranoju” papir koji mu je dao o onom što se, po njemu, stvarno desilo u Goraždu.

Posle toga, Talbot piše o reakciji Jeljcina nakon što je dobio ova uveravanja.

“Direktno sam pitao Mamedova da li je lični odnos Jeljcina prema našem predsedniku promenjen s obzirom na ta dva udarca koje je doživeo (Goražde i srpska ljutnja). Da li je Jeljcin ljut? Mamedov je odgovorio da uopšte nije, već da krivi sistem i birokratiju”, piše Talbot.

Dodao je da je objasnio Mamedovu da bi američki veto ugrozio čitavu operaciju, na šta mu je, navodno, Mamedov odgovorio: “Ako nam budete ukazali malo više poverenja, nećete zažaliti”.

Inače, u pismima se najviše govori o odnosima SAD i Rusije, odnosno Klintona i Jeljcina, a Talbot je zagovarao što veće uključivanje Moskve u događaje u BiH tokom rata, ali na način na koji je on video rešenje krize. Takođe, Talbot je bio protiv ekspanzije NATO jer se plašio da će Moskva na to odgovoriti eskalacijom.