Na prigodnoj svečanosti upriličenoj pre neki dan na Bajkovim Kruševicama iznad Herceg-Novog, vladika zahumsko-hercegovački Grigorije uručio je orden Svetog Save sa krstom dr Đuru Musiću, kojim ga je Srpska pravoslavna crkva odlikovala za sve što je u dugom veku učinio kao lekar i humanista, a posebno za nesebično požrtvovanje koje je ispoljio tokom sedam godina rada u nevesinjskoj ratnoj bolnici od 1993. do 2000. godine.
A životna priča dr Đura Musića počela je pre 85 godina pod Orjenom, u Herceg-Novom. Iako je imao nepunih dvanaest godina kad je počeo Drugi svetski rat, to ga nije omelo da stane u stroj Narodnooslobodilačke vojske i kao petnaestogodišnjak, borac Prve tenkovske brigade, krajem rata na tenku dopre čak do Blajburga. Nije se, međutim, posle rata opredelio za vojni poziv, kako je izgledalo normalno, već za medicinu. Diplomirao je 1957. godine u Beogradu i vratio se u rodni Herceg-Novi. Tu počinje njegova lekarska karijera. Tu je u vojnoj bolnici u Meljinama zavoleo hirurgiju uz čuvenog doktora, hirurga Viljema Golštajna:
– Posle sam mnogo naučio i o humanizmu bez kojeg je ovaj poziv nezamisliv i o hirurgiji od glasovitog doktora Dušana Dekleve, a naročito od doktorke Dare Vujanović i doktora Ljuba Rašovića – kaže Musić, još vedar i krepak.
Po završenoj specijalizaciji hirurgije, dr Musić je kraće vreme radio u Nikšiću, a onda je prešao u Titograd, odnosno Podgoricu, gde je ostao trideset godina, sve do penzionisanja u leto 1994. godine. Ostao je upamćen po svojoj čestitosti i humanizmu, kao hirurg lake ruke i tople, plemenite reči, koja pacijentima počesto više znači od najboljeg leka, a u analima najveće i glavne crnogorske bolnice će, pored ostalog, ostati upisana i dva njegova uspešna hirurška zahvata na ranjenom i otvorenom srcu.
– Negđe u martu 1993. godine – seća se dr Đuro Musić – jednog dana me telefonom zove dr Savo Bjelogrlić iz Nevesinja, direktor tamošnje ratne bolnice i moli, ako mogu, da dođem koji dan da im pomognem u zbrinjavanju ranjenika. Uzeo sam odmor i otišao. Tamo muka ljuta. Rat, pogibije, siromaštvo, nema nikakvih uslova za rad. Sve improvizovano i primitivno da primitivnije valjda ne može ni biti. Nema lekara, nema anesteziologa, operaciona sala jedna obična soba, a ranjenici i oni kojima je neophodna hirurška intervencija samo pristižu. Niko te ne pita, moraš da operišeš, da ideš na rizik i rutinu, jer mnogima od toga život zavisi i nema im drugoga spasa…
Za tih mesec dana kaže dr Musić – još jednom sam doživeo svu strahotu rata, ali i zavoleo te ljude i osetio sve njihove muke i patnje, posebno muke osoblja nevesinjske bolnice, njihovo požrtvovanje, predanost, hrabrost i odlučnost da i u takvim uslovima pomognu svom narodu koliko najviše mogu i umeju.
Doktor Musić je potom odlazio u Nevesinje kad god bi mu se ukazala prilika i dopustile redovne obaveze u bolnici u Podgorici, a čim je iduće, 1994. godine u leto, ispunio uslove za penziju, već sutradan je otišao u Hercegovinu i bez prekida ostao punih sedam godina…
Samo za prve dve-tri godine boravka i rada u Nevesinju, a tamošnja ratna bolnica je u to vreme zbrinjavala oko 8.000 boraca i oko 50.000 stanovnika sa područja srpskih opština Mostar, Konjic, Kalinovik, Gacko i Nevesinje, dr Đuro Musić je uradio oko 1.700 raznovrsnih operacija i hirurških intervencija, od onih rutinskih i bezazlenih do najtežih, kakve valjda samo rat može nametnuti i doneti, ali nijedna nije imala fatalni ishod!
– Mislim da je u svemu tome bilo više neke velike sreće i božje milosti nego svega drugoga, jer u onome što smo mi radili bilo je više srca, više ljubavi i istinske želje da pomognemo koliko najviše možemo, znamo i umemo, nego svega drugoga – kaže ovaj tihi, uvek veseli i skromni čovek.
|
Trinaest zabranjenih letova
Drama u otetom avionu
Predlagači
|
