Novak Đoković je rano ispao na US openu, već u 3. kolu, ali je ovaj turnir došao posle osvajanje olimpijskog zlata u Parizu, pa zbog toga nisu puno tugovali ni sam srpski teniser, ali ni njegovi fanovi.
Đoković je naglasio da je zlato na Olimpijskim igrama u Parizu najveći uspeh u njegovoj karijeri u kojoj je porušio niz rekorda, među kojima i onaj po broju grend slem titula (24).
– Postoji više razloga, a prvi je da sam predstavljao Srbiju, zatim i što je to najvažniji sportski događaj i održava se svake četiri godine. Takođe i moja olimpijska karijera je bila turbulentna. Na prvim Igrama u Pekingu sam osvojio bronzu, imao sam veliku šansu da se plasiram u finale protiv Nadala, na kraju sam osvojio bronzu. Posle sam gubio dva puta u polufinalu i to su bili najteži porazi u mojoj karijeri – naveo je Novak i nastavio:
– Takođe, i zbog toga što sam bio povređen i operisan dva meseca pre, u finalu sam pobedio rivala koji me je pobedio pre toga na Vimbldonu. Zato sam i pao na zemlju kada sam ušao u finale, ali sam znao da se neću zaustaviti na tome, na tribinama su bili moja deca, supruga, moj tim, saigrači iz drugih sportova iz Olimpijskog tima Srbije.
– Motivacije je bilo na pretek, najbliži set emocija koji sam doživeo je bio na taj dan kada sam pobedio Alkarasa, kada sam pao na kolena, blagosloven sam što sam doživeo mnogo uspeeha, ali ovo se izdvaja kao broj jedan – otkrio je najbolji teniser svih vremena.
Prelomni trenutak – Dejvis kup 2010.
Govorio je Đoković i o uspehu na Australijan openu, prvom grend slemu i borbi sa Federerom i Nadalom:
– Nisam pomislio u tom trenutku da ću imati tako dobar učinak na tom turniru. Verujem da se neke stvari dešavaju sa razlogom. Kada sam osvojio svoj prvi grend slem, poverovao sam da mogu da pariram Federeru i Nadalu, da se umešam u to rivalstvo. Imao sam tri godine period gde sam bio čvrsto na trećem mestu i igrao polufinala i finala, ali nisam uspevao da prebrodim prepreku zvanu Federer ili Nadal. Zbog tog rivalstva sam morao da zadrem dublje u sebe, prepoznam način kako da izgradim telo i um kako bih kompletirao svoju igru. To se počelo više dešavati od 2011. godine. Prelomni momenat bio je Dejvis kup 2010. U Australiji sam uvek imao veliku podršku naših ljudi. Reklo bi se da imam više razloga zašto igram dobro tamo. Australijsko leto, Melburn tada živi za tenis, oni su velika sportska nacija. Uslovi terena, noćni mečevi, još nekoliko faktora zbog kojih znam da mogu da pružim maksimum. Uvek sam se i trudio da započnem sezonu na najbolji mogući način.
Odakle tolika snaga u mladosti, Đoković kaže – iz kuće:
– Datira iz ranijih dana. Imao sam u početnim godinama bavljenja tenisa primer u svom ocu koji je i tada bio izuzetno uporan i verovao jako u mene u momentima kada ja nisam. Bilo je veoma izazovno za moje roditelje, jer sam izabrao jedan od najskupljih sportova u tom trenutku, a svi znamo kako je teško bilo tada. Imao sam nekog ko će da me navodi da, ko god je preko puta mreže, uz uvažavanje protivnika, da verujem u sebe. Svaka reč i misao ima svoju snagu. To je iz kuće poteklo. Potom i Jelena Genčić koja je bila meni teniska majka i Nikita Pilić, teniski otac, koji su trenirali jedne od najvećih teniskih šampiona, oni su me usmeravali. Čovek mora da ima sreće, jer smo moja porodica i ja naleteli na vrhunske stručnjake koji su znali kako da mi pomognu i mentalno i emocionalno. Tu dozu samopozdanja i samouverenosti dugujem svima njima.
Vimbldon – uvek poseban
Da li je postojala veća prepreka za Novaka od Nadala na Rolan Garosu, Đoković kaže:
– Verovatno da ne. Pa i za mene i za Federera. Nadal je bio nepobediv u jednom periodu na tom terenu. Ja sam imao prilike da ga pobedim tri puta, a sećam se i kada sam ga prvi put pobedio 2015. godine. I ove godine kada nije bio u formi, ja jesam, bilo je izazovno, znaš da moraš da se popneš na najviši vrh i svaka pobeda protiv njega duplo vredi. To je najveći razlog zašto nisam prikupio još više titula na Rolan Garosu.
Vimbldon je Đokovićev san, a prvog osvojenog se vrlo dobro seća:
– To se verovatno desilo jednom u mojoj karijeri, taj doček 2011. kada sam osvojio Vimbldon. Od aerodroma, kolone ljudi, Skupštine, gomile ljudi… Prilika da predstavim i moje ljude tim ljudima koji su uticali na mene na najbolji mogući način. Taj san je ostvaren i za njih, jer su oni žrtvovali svoje snove za moj. To su ljudi kojima mnogo dugujem i pokušavam da uvek imam tu svest. Vimbldon je uvek imao posebno mesto u mom srcu. Sa nepunih pet godina sam gledao Samprasa koji osvaja Vimbldon i tada sam zavoleo tenis. Ja sam se zaljubio u zelenu travu, što svi imaju bele odevne kombinacije, tradicija koju nijedan drugi turnir nema. Velika većina tenisera sanja da osvoji baš Vimbldon. Ako bih morao da izdvojim neki turnir, to je Vimbldon. AO ima za nijansu bolje rezultate, ali mislim da sam rezultatski jako blizu Vimbldona. Tamo uvek dobijem dodatan podsrek – zaključio je Novak.
