Porodica Dobrivoja Pantelića iz Donjih Brezovica, velikog filmskog entuzijaste koji je kamerom zabeležio neprocenjivu zbirku dokumentarnih, etnoloških i igranih filmova, posle njegove smrti pre dve godine, nastavila je njegovim putem. Rezultat je poslednja nagrada Filmski medaljon za film “Doko” koji je dobila Dobrila Pantelić – Tri D studio, na nedavno završenom 17. međunarodnom festivalu dokumentranog filma Zlatna buklija u Velikoj Plani.
U odluci žirija stoji da su snimili “dirljivu priču o Dobrivoju Panteliću koji je pola veka filmskom kamerom svedočio o jednom prohujalom vremenu”.
Milan Pantelić, Dobrivojev sin, kaže da je to njegovoj porodici jubilarna deseta nagrada Zlatna buklija na ovom festivalu, a da se ove godine među više od 300 radova njihov film našao u 30 nagrađenih.
– Naš “Doko” je, osim toga, bio i jedan od tri filma prikazana na završnoj festivalskoj svečanosti. Nagrađeni film posvećen je mom ocu koji je decenijama sa suprugom Dobrilom krstario Rađevinom, Jadrom, Podgorinom, Podrinjem i Azbukovicom i kamerom od zaborava sačuvao narodna verovanja, običaje, način života i ljudske priče kao svedočanstva o našoj prošlosti. Konkretno govori o tome kako je Dobrivoje kada je bio mali u kori jednoga drveta urezao svoj nadimak – Doko. Sudbina, ili šta već, je htela da mi pola godine posle njegove smrti, dok sam privremeno radio u jednoj pilani u mom kraju, u ruke dođe komad drveta na kome je pisalo Doko. U pilani je bilo na hiljade kubika drvne građe, u dve smene je radilo po 60 ljudi i baš je kod mene stiglo to drvo na kome je moj otac ostavio svoj nadimak. Verovatnoća da se to desi je stvarno mala, ali se dogodilo. Kao da mi se on na neki način tako javio – ispričao je Milan.
Pantelići su i posle Dobrivojevog odlaska nastavili da snimaju, pa njegova Dobrila i dalje neumorno putuje i beleži neobične priče i ljudske sudbine iz ovog dela Srbije. Tako nastavlja ono što je njen suprug počeo kao mladić, a onda su, kada ih je život spojio, zajedno to radili kao nerazdvojni tandem koji nikuda i nikada nije išao bez kamere. Svojevremeno je Dobrivoje za naš list govorio da oni ne snimaju filmove zbog nagrada, mada im prija kada ih dobiju, već zato što to vole.
– Nismo znali šta radimo kada smo počinjali, nismo bili čak ni svesni da su to što mi snimamo etno-filmovi. Oduvek sam voleo fotografiju, sa nekih 16 godina sam počeo da fotografišem. Onda su naši ljudi počeli masovno da odlaze preko granice pa su donosili video-kamere i davali da im snimam familiju u zavičaju i šaljem kasete. Ponešto sam snimao na svoju ruku i tako ušao u ove vode – pričao je on.
Nažalost, Dobrivojev životni i stvaralački put je iznenada prekinut u aprilu pre dve godine, ali je njegova porodica nastavila Dokinim putem. Da to čine na pravi način potvrda je i nagrada u Velikoj Plani, a Milan kaže da će to činiti i ubuduće, onako kako bi to voleo njihov Doko da je sa njima.
Brojna priznanja
Sa Dobrilom u paru Dobrivoje je snimio više od 200 dokumentarnih, etnoloških i igranih filmova, a za svoja ostvarenja na raznim domaćim i međunarodnim festivalima dobili su gotovo isto toliko nagrada. Oni su višestruki dobitnici ne samo Zlatnih buklija na festivalu u Velikoj Plani nego i Srebrnog pastira na Festefu u Kučevu, a dobili su i kristalne vaze za gran pri na ŽISEL-u u Omoljici, dva Prohorska anđela na festivalu dokumentarnog filma u Prohoru Pčinjskom i mnoštva drugih.
Uvek pune sale
Desetak godina su ljubitelji rada bračnog para Pantelić u Loznici, Krupnju, Osečini, Ljuboviji i Malom Zvorniku tokom marta uživali u njihovom Putujećem festivalu. Mladenci kada su sale bile redovno pune. Pantelići su jedini amaterski filmski stvaraoci sa prostora nekadašnje SFRJ koji su dobitnici plakete Jugoslovenske kinoteke, a iza sebe imaju više od 15.000 sati snimljenog materijala. Njihovi filmovi su više puta emitovani na RTS-u, a već godinama gledaoci ”Jutarnjeg programa” na javnom servisu redovno gledaju neku od priča koju su nekada slali zajedno, a sada to čini Dobrila iz Rađevine i okoline.
