“Humanitarna diplomatija” korigovala je neke crno-bele turske podele na prijatelje i neprijatelje, pa je Ankara popravila odnose s Grčkom, Izraelom i Jermenijom, koje su uputile pomoć, ali takvih signala nema sa Sirijom, uprkos zajedničkoj tragediji koju je izazvao zemljotres.
Turski islamisti uvereni su da samo muslimani jedni drugima mogu da budu braća, dok se nacionalisti drže mantre da “Turska nema drugih prijatelja sem Turaka”.
Uključujući oba ova pristupa u svoju politiku, vladajuća Partija pravde i razvoja i njen koalicioni partner, Partija nacionalističkog pokreta, često “spoljne neprijatelje” koriste da bi odvukli pažnju od domaćih problema.
Zemljotres menja neke jednačine. Međunarodna pomoć svakako neće bitno promeniti dinamiku turske spoljne politike, ali je pokazala da neprijateljstva ne moraju da budu večna.
Najbolji primer je Jermenija. Dve zemlje nemaju diplomatske odnose, a Jermeni su 2020. izgubili rat protiv Azerbejdžana oko sporne teritorije Nagorno-Karabah, ponajviše zbog obilne vojne pomoći koju je Turska pružila režimu u Bakuu. Ipak, prvi put posle tri decenije, Turska je otvorila granicu kako bi omogućila ulazak kamiona s jermenskim spasiocima i humanitarnom pomoći. Šef diplomatije vlade u Jerevanu posetio je stradali grad Adijaman.
Susedi su i pre potresa otvorili razgovore o normalizaciji, ali Turska je jasno stavila do znanja da ne treba očekivati srdačne odnose dva naroda, koje i danas duboko razdvaja pitanje stradanja Jermena 1915, kad je ubijeno oko milion i po pripadnika ovog naroda – što oni smatraju genocidom, a Turska to čitav vek poriče.
Uprkos svemu, jermenska pomoć susedu je dobra prilika za diplomatiju, iako je Azerbejdžan – koji je uputio najveći tim od oko 900 spasilaca – protiv normalizacije pre potpisivanja sveobuhvatnog mira s Jermenijom.
Grčka je još jedan sused koji je požurio da pomogne, uprkos stalnoj tenziji u odnosima izazvanoj konfliktom oko Kipra, teritorijalnim sporom oko voda Egejskog mora gde su otkrivena velika nalazišta gasa i problemima s raznim migrantima iz Turske koji Grčku koriste kao rutu na putu ka zapadnoj Evropi.
Predsednik Redžep Tajip Erdogan nedavno je Grcima preteći poručio da turska vojska “jedne noći može nenadano da dođe do vas”, ali turska javnost nije krila zahvalnost grčkim spasiocima.
Iako to nije dovoljno da bi se otklonili mnogi problemi koji tradicionalno pritiskaju rivale na Egeju, grčki ministar za civilnu zaštitu lično je predvodio isporuke humanitarne pomoći.
Šef diplomatije Nikos Dendijas sa turskim kolegom Mevlutom Čavušogluom prošle nedelje je posetio Hataj, jednu od najteže pogođenih turskih provincija.
– Ne moramo da čekamo na prirodne katastrofe da bismo poboljšali odnose – rekao je Dendijas, dok je Čavušoglu izrazio nadu da će se “neslaganja otkloniti kroz dijalog i na iskren način”.
Zemljotres je bio prilika i za diplomatiju Izraela. Dve zemlje su nedavno obnovile odnose prekinute posle incidenta u Mediteranu 2010. godine, a izraelski predsednik Isak Hercog bio je među prvima koji su pozvali Erdogana da mu izraze saučešće. Šef izraelske diplomatije Eli Koen sastao se s predsednikom u Ankari dok se izraelski tim od 450 ljudi odmah uključio u akcije spasavanja.
Turski saveznici iz NATO-a, poput SAD i Francuske, koji često oštro kritikuju Ankaru, takođe su ponudili pomoć, kao i Švedska i Finska, čije uključenje u NATO Turska blokira zbog pitanja kurdske političke emigracije.
Kina, koja je na meti Turske zbog tretmana muslimanske zajednice Ujgura, takođe je poslala tim od 467 ljudi i tehničku opremu. Rusija, čiji su odnosi s Turskom mešavina saradnje i konflikta, uputila je ekipu od 401 spasioca, petu najveću posle Azerbejdžana, Španije, Kine i Izraela.
Zemljotres, međutim, nije uticao na približavanje sa Sirijom, čiji su severozapadni krajevi bili najteže pogođeni i danima su ostali izolovani. Turska vojno kontroliše delove te teritorije na kojoj operišu poslednje grupe pobunjenika koji se bore protiv režima predsednika Bašara el Asada.
Turska, na čijoj je teritoriji već više od tri miliona sirijskih izbeglica zbog građanskog rata, antimigrantsko raspoloženje u danima posle potresa doživljava kao priliku da se izbeglice vrate za Siriju.
Ankara je Sirijcima zabranila prelaske u Tursku, mada se saglasila o otvaranju dva nova granična prelaza kako bi pomoć UN krenula ka četiri miliona ugroženih stanovnika provincije Idlib. Ankara se trudi da sačuva status kvo.
Osećaj zajedničke patnje nije uspeo da ublaži animozitet Turske, koja od početka građanskog rata u Siriji traži Asadovo skidanje sa vlasti i podržava sve koji imaju isti cilj. Raniji signali moguće normalizacije sada su izgubili snagu.
