Dokaz bez logike

Bertand Rasel

Osim nadmetanja na glavnom frontu: Ima Boga – nema Boga, teisti i ateisti nisu saglasni ni u tome ko šta treba da dokazuje. Prvi kažu da je obaveza ovih drugih da dokažu tvrdnju da nema Boga, dok oni insistiraju da oni koji nameću postojanje Stvoritelja treba to i da dokažu! U svakom slučaju i jedni i drugi nemaju sluha za argumente druge strane, pa je faktički nastala situacija kao u onom "svetom trojstvu" majmuna koji ne vide, ne čuju, ali se ipak oglašavaju.
Ateisti su požurili da odgovore na svaki argument koji su njihovi protivnici ponudili u prilog postojanja Boga i to redom i za sve navode da su "bez logike", kontradiktorni i nategnuti. A zajedničko im je, kažu, da i te argumente, kao i samo postojanje Boga, treba prihvatiti – na veru.
Na startu, pribegavaju nekoj vrsti misaone igre: zamislimo, kažu, naučnika koji tvrdi da je otkrio prirodni izvor tečnosti koja je, po svim fizičko-hemijskim karakteristikama, osim jedne – ista voda. Od vode je razlikuje jedino to što je tačka ključanja te nove "vode" – 200 stepeni. Šta bi onda bio razuman sled događaja? Da li da stotine drugih naučnika počne da dokazuje da takva voda ne postoji ili da naučnik koji je lansira otkriće dokaže da govori istinu? Verovatno ovo drugo – aludiraju ateisti na obavezu teista da dokažu postojanje svog Boga.
Zašto je to Bog
U raspravama na relaciji teisti-ateisti taj se princip često zanemaruje, pa se od ovih drugih očekuje da dokažu da Bog ne postoji. Umesto toga, oni uzvraćaju analizom ponuđenih argumenata – da bi pokazali da li zaista sledi da je Bog nužan i/ili moguć, odnosno da preispitaju logičku zasnovanost teističkih tvrdnji.
Uzgred, postoje liste sa 50, pa i 100 "dokaza da Bog postoji", ali se faktički radi o varijacijama znatno manjeg broja standardnih i najčešće upotrebljavanih teističkih argumenata. Ateisti utvrđuju koliko su oni logički snažni.
Primarni pokretač. Kretanje zahteva pokretača. Svaki pokretač, takođe, zahteva svog pokretača, dakle – mora da postoji "prvi pokretač koga ništa nije pokrenulo", a to je Bog. Ovaj argument – kažu ateisti – pati od kontradiktornosti. Oni pitaju zašto taj i takav prvi pokretač mora biti Bog? Zašto to mora biti hrišćanski Bog, Bog s obeležjima koja mu pripisuju hrišćanske svete knjige?
Prvi uzrok ili kosmološki argument, kao što smo juče naveli, navodi da sve što postoji mora imati uzrok, samo Bog postoji sam od sebe, ničim pruzrokovan. Pobijajući ovaj dokaz ateisti kažu da je i on pun kontradiktornosti i pitaju zašto tu ulogu koja se pripisuje Bogu ne bi odigrao sam univerzum. Glavna premisa kaže da sve mora imati uzrok, a zaključak tvrdi da Bog nema uzroka.
Zašto ne univerzum
Osim što se ne može racionalno objasniti zašto je beskonačna regresija manje poželjna od arbitrarno postuliranog prauzroka – Boga, postavlja se i pitanje zašto se status neuzrokovanog uzroka, umesto Bogu, ne bi dao samom univerzumu? Uz to, za ovaj argument, kažu oni, karakteristično je da podrazumeva entitet čije postojanje treba da dokaže.
Ontološki argument. Dobro, istina i plemenitost postoje u različitom stepenu. Dakle, mora postojati nešto što predstavlja maksimum ovih atributa. To je Bog. Mora da je čuveni Bertrand Rasel baš ovaj argument imao u vidu kada je rekao da svaki ontološki argument predstavlja poseban slučaj loše gramatike (to jest grupe pravila pravilnog, tačnog mišljenja).
Na to ateisti odgovaraju da je ontološki argument, iako ljudima to često promakne, praktično naopak, jer počiva na shvatanju egzistencije kao atributa. Naprotiv, ona je prethodna datost. Tek nakon što nešto postoji, ono može da ima svojstva poput dobrote, lepote, plemenitosti.
Svojstva koja se pripisuju Bogu, tačnije ona koja mu pripisuje hrišćanstvo, rađaju niz ontoloških problema za teiste. Ako je Bog sveznajući, i ako uzmemo da je Isus Bog, on je morao unapred znati da će se žrtvovati i uskrsnuti. Ako je to znao, šta je zapravo žrtvovao? Ukoliko je Bog svemoćan, da li to znači da može da napravi kamen koji ne može da podigne? Ako ne može da ga napravi, nije svemoćan; ako može da ga napravi, ali ne može da ga podigne, ponovo nije svemoćan.
Teleološki argument. Mada o tome nemaju znanje, tela u prirodi usmerena su prema nekom ishodu, odnosno cilju. Neko inteligentno biće moralo je obezbediti svrhu i cilj njihovog delovanja. Stoga, takvo biće postoji i to biće je Bog.
Slepo, na veru
Najjednostavnije rečeno, ovaj argument unapred podrazumeva ono što tek treba da dokaže. Naime, svaki pokušaj da se nešto objasni zahteva širi kontekst u kojem će se shvatiti/razumeti pojam ili pojava čijem se objašnjenju teži. Nastojanje da se "objasni" univerzum podrazumeva postojanje nečeg sveobuhvatnijeg od univerzuma. Problem je što je univerzum sve što postoji. Ako bi Bog i postojao, on bi morao biti njegov deo. Ukoliko pak objašnjenje univerzuma zahteva postuliranje nekog višeg univerzuma, onda objašnjenje Boga mora podrazumevati njegovog Boga i tako ukrug.
Kad se Sunce ohladi
Malo je verovatno da je život, u svoj svojoj kompleksnosti, nastao slučajno. Drugi zakon termodinamike kaže da svaki sistem teži neredu, što onda znači da je evolucija nemoguća. Stoga, mora postojati stvaralac, dizajner. Zbog pseudo-naučnog prizvuka, ovo je jedna od omiljenih formulacija teleološkog argumenta. Ona je, međutim, krcata greškama.
Najpre, biolozi ne tvrde da organizmi nastaju u jednom koraku, zahvaljujući jednoj slučajnoj mutaciji. Evolucija je dugotrajan proces – postepena akumulacija minornih, praktično neuočljivih promena, koje se događaju kroz generacije.
Drugo, procenjivati verovatnoću nečega što je već činjenica – potpuno je nelogično. U stvari, radi se o pogrešnom citiranju drugog termodinamičkog zakona, koji govori o povećanju nereda u zatvorenom sistemu. Zemlja, planeta koju naseljavamo, jeste otvoreni sistem koji energiju dobija od Sunca. Usložnjavanje je normalna posledica sunčevog i drugih energetskih uticaja, baš kao što je to slučaj s embrionom, na primer. U nekoj tački u vremenu, razume se, naše Sunce će se ohladiti i život na Zemlji će nestati.