U stanju smanjene uračunljivosti, izvesni dični izdanak novokomponovane srpske diplomatije, koja u Kinu šalje kopača kanala od Jangcekjanga do Soluna, pripreti "Vestima" da, slobodno citirano, "neće dugo".
Ček, ček, gospodo, neće to da može tako lako…
Iluzionisti koji se ne obraćaju mislećima, već stadu, unapred su napravili stotine petogodišnjih planova, verujući da su večni. Kao što je moja majka sedamdesetih godina odbila trosobni i uzela dvosobni stan ("imam dvoje dece, dajte nekom ko ima troje"), verujući da će njena deca takođe biti zbrinuta jednog dana.
Će da bidne, samo sutra.
U ovom strašnom vremenu gde se laž diže na pijedestal umesto istine, gde se braći kradu identiteti kad god nešto zaseru, a glad sve više osvaja, mrak se ubrzano spušta nad Srbijom. Stručnjaci za dezinfekciju medijskog prostora krstare sa otrovima u spreju i guše svakog nesrećnog insekta koji izmili iz rupe u koju su nas saterali.
Probije se poneki glas gneva i očaja, ali retko. Već za života legendarni slikar Ljuba Popović, žitelj Pariza, oglasio se u beogradskom "Vremenu", šokiran i ubijen u pojam:
"Eh, nikad nismo imali primitivniju vlast. Mislilo se da se sa prethodnom iscrpla sva glupost i šarlatanstvo. Oni zaboravljaju da su Srbi dostojanstven narod, da imaju ponos, te Kajmakčalane, vojvode, ta čuda… Ovo, bre, nije bilo otkad je sveta i veka, još od Srba-ameba…"
Diktatori sa aminom satanističkog Zapada nemaju granice, njihove novine podgrevaju famu kako ih mrze američki i britanski ambasador, sve da se raja ne doseti za koga tako predano rade, uništavajući sopstveni narod, toveći partijske veprove, sipajući kofe govana sa TV ekrana na nesrećne podanike, ošamućene i drogirane ogromnim količinama laži.
Eto, pre samo nekoliko dana dvojica gologuzana samo što se ne dohvatiše za guše, dokazujući jedan drugom da su u pravu. Jedan kaže – ovaj tvoj Vučić dere sirotinju, a šašolji bandite, jebo me ko me natero da glasam za njega!!! Drugi zapenio – ti gledaš formu, ja gledam suštinu, od nekog mora da se počne!!! A, sve se dešava na stotinak metara od sedišta naprednjaka, možda čak i istog dana kada su đakonijama na ogromnom stolu pokazivali glasačima kako će i oni živeti, jednog lepog i zelenog dana.
Retki su glasovi razuma u moru ludila. Onaj medijsko-policijsko-udbaški mišomor posut je svuda po Srbiji, i najzabitiji kutak mora da bude očišćen od antirežimskih štetočina. Čak i one medijske zabiti koju prati nula koma nula nula pet promila ovog ojađenog i gladnog naroda, navučenog na pinkove zvezdice, grandove zvezde, napućenog glavonju koji se teleportuje sa ekrana na ekran i njegove skupo plaćene, primitivne buzdovane.
U atmosferi opšteg straha, gde sa automata iz beogradskih autobusa na svakih deset sekundi sikće glas koji poručuje "poštovani putnici, očitajte vašu kartu", jer će vam u suprotnom policajci odvaliti bubrege, gde Veliki Vođa reži kako ga niko ne voli, baš zato što je Veliki, a Srbi takve po pravilu ubijaju, i gde deca gore, a njihove izgladnele majke zbog toga završavaju u zatvorima, u takvoj zemlji otpor nije hrabrost nego dužnost. Zlikovci neće proći dokle god se čuje poslednja puška sa Ljubinog groba.
