Turski predsednik Erdogan sada ima priliku da pruži vojnu podršku vladi u Tripoliju. To je veoma rizičan plan, smatra Rajner Herman novinar “Frankfurter algemajne cajtunga”.
Opravdanje raspoređivanja trupa u Libiji činjenicom da su u pitanju interesi Ankare u toj severnoafričkoj zemlji, govori o povećanom samopouzdanju Turske. Jasno je sledeće: Turska sada Libiju vidi kao deo svog dvorišta i za razliku od Evrope koja je u ulozi publike, spremna je vojno da podrži svoje interese.
Zakon, koji je turski parlament odobrio u četvrtak, ne odnosi se samo na Libiju. Jer zakon kaže da sukob u Libiji ugrožava turske interese širom Severne Afrike i Sredozemlja. Turska želi da stane među najjače igrače, piše Herman za Dojče vele.
Dodatna izolacija Turske
Od sada pa u narednih godinu dana, predsednik Erdogan može po sopstvenom nahođenju da šalje vojnike i oružje u Libiju. Politički ciljevi vojne intervencije ostaju nejasni. Jasno je samo da Erdogan želi da spasi libijsku vladu premijera Fajeza Saradža. U zamenu za vojnu pomoć, Saradž podržava Tursku koja tvrdi da ima pravo na deo kopna u Sredozemlju, u kojem se pretpostavljaju velika ležišta prirodnog gasa. Bez podrške Saradža Erdogan time ne bi mogao da se zanosi.
Erdogan ne osporava da se avanturom u Libiji Turska dodatno izoluje. Naprotiv, on se bori još odlučnije. Turska nema podršku nijedne druge mediteranske zemlje: bespomoćni arapski svet optužuje Tursku za kršenje međunarodnog prava. Kao i uvek, Evropa je zabrinuta.
Haftar ima saveznike – Rusiju, UAE, Egipat…
Uprkos tome, Erdogan nepokolebljivo vodi svoju politiku prema Libiji. Jer slabost, delom čak i implozija arapskog sveta – njemu ide na ruku, baš kao i preokupiranost Evropom samom sobom. To samo još više nadahnjuje neo-osmanske fantazije turskog rukovodstva. Uostalom, Libija je pripadala Osmanskom carstvu do 1912. godine, kao i grčki arhipelag Dodekanez. To bi – ukoliko bi pomorski sporazum između Libije i Turske postao stvarnost – u budućnosti postalo “tursko more”.
Međutim, opasnosti za Tursku su ogromne. Jer pobunjenički general Kalifa Haftar, koji hoće da postane vojni vladar nad celom Libijom, ima snažne saveznike – poput Rusije, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Egipta. Oni se ne bi ustručavali da Haftaru daju još više oružja i plaćenika. Tada bi se Turska brzo našla pod točkovima u eskalirajućem građanskom ratu u Libiji. Ako bi se potom pokrenuo novi talas izbeglica iz Libije u Tursku, ona bi mogla da postane žrtva sopstvene politike, zaključuje se u tekstu.
