Panika novog budžeta
Federalna vlada trpela je, zbog svoje politike, udarac za udarcem. Poslednji je stigao na Božić, kada su saopšteni novi rezultati ispitivanja javnog mnjenja. Po njima, laburistička opozicija danas je ponovo popularnija od liberala, a njen lider Bil Šorten od Tonija Abota, kao prvi ministar.
Podsetimo, Federalna vlada ni danas, šest meseci posle, nije uspela da dobije pristanak na novi budžet iz "radionice" ministra trezora Džoa Hokija koji je nameravao krupna kresanja u potrošnji. U tom dokumentu je niz nepopularnih mera – od bitnog pogoršavanja uslova za studente do uvođenja dažbine od sedam dolara za odlazak lekaru opšte prakse i periodičnog ukidanja socijalne pomoći za nezaposlene ispod 35 godina.
Prošla je odluka o ukidanju poreza na aerozagađenje. To je bila dobra vest za potrošače struje, ali loša za zaštitu okoline. Inače, zbog svog (negativnog) stava prema klimatskim promenama, koaliciona vlada doživela je ozbiljne kritike od Ujedinjenih nacija, pa i "bliskog saveznika", američkog predsednika Obame.
Stroži zakon i talačka kriza
U vreme pogoršane situacije u svetu i neskrivene podrške dela ovdašnjeg muslimanskog stanovništva najesktremnijim pokretima na Srednjem istoku, Australija je ove godine bitno pooštrila zakon o borbi protiv terorizma. Ovaj akt ceni se kao veoma strog i moguća pretnja ljudskim pravima građana.
Zakonom, policija i špijunske službe imaju vanredna ovlašćenja, posebno kada je reč o praćenju, hapšenju, pretresu privatnih prostora i držanju u pritvoru. Među promenama je i obaveza telefonskih kompanija da čuvaju i vlastima pružaju na uvid podatke o "kretanju" građana na internetu.
Godina 2014. je i vreme u kome su pojedinci iz Australije otišli da se pridruže fanaticima u građansko-verskom ratu u Siriji i Iraku.
Javnost ovde i u svetu svakako je veoma potresla decembarska talačka kriza u kafeu na Trgu Martin u Sidneju. Događaj su mediji ocenili kao dolazak terora i u Australiju.
Iranac poreklom, Man Haron Monis, koji je i začetnik otmice 17 nedužnih ljudi sakrivao se iza muslimanskih verskih poruka. Ali, pre će biti da je stvarni povod za njegov suludi postupak bila činjenica da je njega u skoroj budućnosti očekivala krivična odgovornost za četrdesetak slučajeva seksualnog napastvovanja. Već ranije, odgovarao je, pa bio oslobođen, optužbi za saučesništvo u ubistvu svoje žene.
Šta god stajalo iza upada s puškom u kafić Lint i 16-časovne opsade, stradale su dve nevine osobe.
Australija i Sidnej pokazale su svoje poštovanje prema žrtvama debelim "tepihom" od cveća koje su ljudi polagali na trgu.
Grobovi na meti vandala
Kad ludilo vlada – ni mrtvi nemaju mira. Do danas nepoznati vandali su 10. decembra razrušili 76 nadgrobnih spomenika, većinom na pravoslavnim ruskim i srpskim parcelama u sidnejskom Rukvudu, najvećem groblju na Južnoj hemisferi.
Javnost je šokirana, policija traži počinioce, a povereništvo groblja postavilo je uz ruske polomljene spomenike obaveštenje da istražuje "strategiju za popravku". U međuvremenu, dok se "strategija" istražuje, ljudi popravljaju sami, kako znaju i umeju, grobove svojih najmilijih.
Ove nedelje, u Rukvudu smo zatekli i Nika Petrika, koji je doneo poseban lepak da nanovo spoji polomljeni krst na grobu Krsta Mandića, ujaka svoje majke.
– Evo vidite, on je davno sahranjen, još 1959. i ko zna da li će nam uprava groblja priznati srodstvo s njim, da bismo tražili popravku. Nemamo nikakvih papira o tome, pa sam ja došao sam da nešto pokušam, da ne stoji ovako – kaže Nik.
Evo ga opet – saosećanje Ozija na delu – Petrik je, onako usput, jer su i oni polomljeni, zalepio i krstove na obližnjim grobovima – malog Olivera Rangelovića i Nevenke Pavlović. Poznavao je, kaže, Radmilu Bastaja koja je sahranjena pored majke Nevenke. Oliverovu familiju ne zna, a nije bilo ni bitno da bi učinio dobro delo.
Motivi suludog čina su nepoznati. Spekuliše se da bi sve to moglo da ima veze sa posetom ukrajinskog predsednika Porošenka koji je dan kasnije dolazio u posetu Australiji. Uprava groblja najavila je postavljanje kamera za stalno posmatranje, a uočljivo je da je uklonjeno žbunje koje je zaklanjalo spomenike od vidika s prilaznih staza.
Čovek koji je promenio lice Australije
Australija se u oktobru oprostila od Edvarda – Gofa Vitlema, baristera i lidera Laburističke partije. On je bio jedan od prvih ministara sa najkraćim stažom na čelu kabineta – svega tri godine – ali sa takvim učinkom u društvenim promenama kakav nije zabeležen iza većine ostalih.
Vitlem je ukinuo redovno služenje vojnog roka, otvorio put zakonu protiv rasne diskriminacije, postavio temelje multikulturalnog društva i društvene jednakosti doseljenika, doneo prvi akt o vraćanju zemlje Aboridžinima, zaslužan je za reforme u stanovanju, obrazovanju i zdravstvu, a prvi je otišao u komunističku Kinu, danas jednog od najvećih ekonomskih partnera Australije.
Do kraja života (umro je u 98) Vitlem je bio cenjena ličnost među svojim kolegama, bez obzira na to kojoj političkoj partiji pripadali. Dokaz tome je i fotografija s njegove komemoracije na kojoj su se okupili zajedno svi preživeli prvi ministri Australije iz obe stranke.
U srpskoj zajednici bio je takođe rado viđen gost i družio se s našim zemljacima sve dok mu je zdravlje dopuštalo.
Koale pomirile Abota i Putina
Hoće li doći ili ne, zabraniće mu, neće mu zabraniti – bila su nagađanja oko dolaska Vladimira Putina na samit G20 u Brizbejnu. Ruski predsednik ipak je došao i (prvi) otišao po završetku skupa, a u međuvremenu uspeo je da se slika u toploj atmosferi sa Tonijem Abotom i koalama u naručju.
Laburisti na stubu srama
Politički život najmnogoljudnije i najstarije australijske države – Novog Južnog Velsa, neprekidno je iz temelja potresan tokom 2014. Uzrok: mito i zloupotreba položaja u obe velike političke stranke, zbog čega je vođen niz istraga pri Nezavisnoj komisiji za borbu protiv korupcije.
Najviše sramote (i štete) trpi i danas Laburistička stranka čijih je niz nekadašnjih ministara imenovan u slučajevima korupcije bez presedana u istoriji. Na stubu srama našli su se bivši ministri Jan Mekdonald, Edi Obejd i skoro cela njegova familija, Džoe Tripodi, Erik Rudzendal i drugi. U Obejdovom slučaju radilo se o sticanju miliona uz "bratsku" pomoć kolega ministara.
Istraga nije mimoišla ni liberale. Do sada, devet njih ostalo je bez političkog skalpa. Njih istraga mahom pominje zbog primanja političkih "donacija" za svoju stranku od zabranjenih organizacija kojima bi kasnije činili usluge.
U ovom slučaju, istraga je otišla i dalje od kruga iz NSNj, do federalnog nivoa, gde je sa položaja pomoćnika ministra trezora odstupio Artur Sinodinos.
Pred sam kraj godine, laburiste NSW zatekao je još jedan udarac. Njihov lider Džon Robertson dao je ostavku pošto se ispostavilo da je svojevremeno napisao pismo podrške useljeničkim vlastima za – lažnog klerika Monisa, aktera zločina na Martin Plejsu.
Mito i pretnje za neposlušne
Početkom godine, Kraljevska komisija na nivou Australije saopštila je da su joj na meti i – pet sindikalnih organizacija, uključujući i najveće – građevinarstva, rudarstva, šumarstva i energije, kao i zdravstva.
Kasniji istražni postupci otkrili su, recimo, u sindikatu građevinarstva odomaćenu praksu ucenjivanja građevinskih kompanija, a zdravstvu zloupotrebe fondova njegovih članova.
Sindikat se, tvrdili su svedoci, služi otvorenim pretnjama "neposlušnim", angažuje kriminalce da za njih obavljaju prljave poslove, a njegovi šefovi primaju mito i tajne postotke od poslova. Istraga se posebno koncentriše na aktivnosti sindikata u Viktoriji i NSW.
Kraj godine označen je objavljivanjem prvog izveštaja Kraljevske komisije i preporukom za krivično gonjenje više sindikalnih bosova.
Deca u kandžama pedofila
Australija je 2014. bila poprište i treće velike istrage – o zlostavljanju dece od institucija koje su bile za njih zadužene, od crkava – Katoličke i Anglikanske do Pentakostalne i drugih, do dobrotvornih organizacija i privatnih ustanova za decu.
Kako je koja ustanova dolazila na red, tako su u javnost stizali strašni detalji o seksualnom zlostavljanju maloletnika, pa čak i mališana od svega pet godina, o redovnom silovanju, gladovanju i batinama koje su deca primala od ruku onih koji su bili za njih najodgovorniji.
Takođe i o činjenici da ogromna većina njih nikada nije dobila odštetu za sve što su pretrpeli, kao i da vapaje jadne dece odrasli većinom nisu hteli da slušaju ni da u njih poveruju, uključujući i policiju.
Kada bi poneki slučaj ipak izbio na videlo, primenjivan je sistem guranja pod tepih, u čemu su naročito bili vešti ljudi u mantijama i njihovi organi.
Deo imenovanih u istragama naći će se pred sudom, mali deo je već kažnjen, a dobar deo je umro i izbegao ruku pravde. Većina žrtava su im i danas žive, zajedno sa stravičnim uspomenama.
Palmer ne haje za prozivke
Rudarski magnat Klajv Palmer izbio je na političku površinu i danas je svakako najživopisnija i najkontroverznija figura federalne politike. Sakupljajući preference malih partija, uspeo je da u Senatu njihovo glasanje bude presudno za prihvatanje ili odbijanje predloga vlade Tonija Abota.
I sam izbor senatora uz njegovu PUP stranku otvorio je pitanja propisa. Recimo, kako je moguće da se, u saradnji s drugima, za mesto senatora izbori predstavnik Partije moto-entuzijasta koja je osvojila svega 0,51 odsto glasova birača.
Klajva Palmera prozivaju, ali on ne haje, i da je prilično odsutan sa sednica. Zovu ga milijarderom, iako niko ne zna koliko je bogat. O sebi "skromno" kaže: "Ja sam živi nacionalni trezor."
Upitan svojevremeno o velikim troškovima predizbornog oglašavanja i da li su oni potvrda da mu nestaje novca jer ima problema u biznisu, on je odgovorio novinaru "Australijena".
– Ne, nisam, imam više para od tebe. Nemam dugova. Imam 490 milijardi tona u Galileji, nemam na tome nikakvih dugova. Imam 160 milijardi tona gvozdene rude u Zapadnoj Australiji, nemam na tome nikakvih dugova. Imam velike rezerve nafte u Novoj Gvineji, nemam ni na tome nikakvih dugova.
"Nacionalni trezor" danas je na sudu, po tužbi kineske kompanije koja mu je dala 12 miliona dolara za eksploataciju rude, a on navodno potrošio pare za – predizbornu kampanju.
Porodice žrtava bez odgovora
Od marta do decembra – tri velike avionske nesreće u našem susedstvu potresle su svet, poslednja se dogodila ove nedelje, kada je netragom nestao avion Er Azije.
Prvi u tragičnom nizu bio je, 8. marta, avion "Malezija erlajnza" sa 239 putnika i članova posade na liniji MH370 iz Kuala Lumpura za Peking. Za njim, avion iste kompanije oboren je 17. jula u vazdušnom prostoru Ukrajine. Svih 298 ljudi u avionu je izginulo. U trećoj nastradaloj letelici bilo je 162 putnika i članova posade. Za razliku od prva dva aviona, u njoj nije bilo Australijanaca.
U prvom avionu, čiji nestanak je i danas misterija, bio je i muž Danice Viks iz Perta čiji je muž Pol, rudarski inženjer, leteo na novi posao u Mongoliju. Iza njega su sa majkom ostali njihovi dečaci Linkoln (3) i Džek, danas star godinu i po dana.
Po vesti o nestanku aviona, Danica je kazala reporterima da je od supruga primila imejl u trenucima kada se ukrcavao. Napisao joj je da je voli i da je njemu familija njegov čitav svet. To su bile Polove poslednje reči.
Danica se uvek iza toga, kao i svi oni koji su izgubili svoje najmilije, nadala da će pretrage za avionom pokazati bilo šta što bi ukazivalo na to šta se desilo s putnicima i njenim mužem među njima. Do danas, odgovora nema.
Složno za poplavljene
Još od vremena prvih godina poslednjeg rata na Balkanu, Srbi Australije nisu pokazali toliko solidarnosti i želje da pomognu, kao što je bio slučaj sa katastrofalnim poplavama u Srbiji i Bosni i Hercegovini prošlog aprila.
Ljudi su se bukvalno utrkivali u akcijama pomoći – nisu samo darivali novac, već su išli od vrata do vrata, od prijatelja do prijatelja, od jednog do drugog kolege na poslu i tražili da i oni pomognu, što su ovi i činili.
Teško da će ikada biti poznata tačna cifra o novcu i drugoj vrsti pomoći koji su iz Australije upućeni u otadžbinu od vremena aprilskih poplava.
Jer, jedan deo sredstava išao je putem Ambasade Srbije u Kanberi, drugi putem ovdašnje mitropolije Srpske pravoslavne crkve, treći je uplaćivan u Fondaciju Vlade i Ane Divac, odnosno Novaka Đokovića, četvrti na račun Crvenog krsta u otadžbini.
Kako god, iznosi su bili impresivni – tako su iz Srpskog centra Bonirig, na primer, javili da su na kraju višenedeljne akcije sakupili i poslali više od 200.000 dolara. Iz crkvene opštine u Kizborou javljeno je o cifri od 220.000 dolara, 100.000 je otišlo iz crkve sa Kilkenija u Adelejdu, a 70.000 iz crkve u melburnskom Grinzboru itd.
Vlasti u otadžbini, uključujući ambasade ovde, upravni odbori fondacija, kao i crkveni vrh preko koga je išao novac, valjalo bi da imaju na umu da bi ovoliku brigu naroda u Australiji trebalo barem uzvratiti informacijama o tome gde je i kako pomoć trošena.
