Ostavićemo na stranu, bar u ovom tekstu, tragikomične situaciju koju karakteriše činjenica da predsednik Srbije vodi državnu politiku bez konsultacija, da ne spominjem usaglašavanje, sa vladom, parlamentom, koalicionim partnerima, opozicijom…
To nije radio ni Tito. Ali, hajde da bar pokušamo naslutiti otkuda to dolazi, kuda vodi i kome, na kraju, može da šteti a kome da koristi.
Najveću štetu od sadašnje Tadićeve politike imaće, tu nema nikakve dileme, Milorad Dodik i Republika Srpska.
Tadić prihvata da ode u Istanbul i potpiše nekakvu deklaraciju sa Harisom Silajdžićem koji, objektivno, nema nikakvu težinu i nikoga ne predstavlja. Pre puta u Tursku Silajdžić se nije čak ni konsultovao sa ostalim članovima kolektivnog predsedništva BiH a na nedavnom susretu u Mostaru, "Vesti" su o tome opširno pisale, izvređao je Borisa Tadića na pasja kola.
I nakon toga, uprkos svemu, Tadić pristaje da potpiše nekakav dokument sa Harisom. Kome je trebala ta deklaracija? Ko od nje ima stvarnu korist?
Turska se, što odavno nije tajna, vraća na Balkan kao novi veliki evro-azijski igrač. Na Balkanu su vekovima dve velesile, Rusija i Turska, ukrštale svoje interese i mačeve. Oporavljena Rusija vraća svoje mesto u svetskoj politici i vraća se na Balkan, isključivo ekonomski.
Kod Turaka je drugačije; njihov ministar inostranih poslova, Ahmet Davutoglu, takođe učesnik teferiča u Istanbulu, nedavno je u Sarajevu izjavio da bi današnja Turska eventualni napad na Sarajevo tretirala kao napad na Istanbul. Reagovanja nije bilo.
Zamislite šta bi se desilo da Putin, na primer, kaže kako bi napad na Beograd Rusija tretirala kao napad na Moskvu.
Podsetiću da je prilikom ovogodišnje posete Beogradu, predsednik Turske, Gul, dobio obećanje Borisa Tadića da će Srbija u Beogradu podići islamski centar, sa medresom, džamijama i ostalom pratećom verskom infrastrukturom.
U poslednjih šest meseci ministar inostranih poslova Srbije, Vuk Jeremić, sastao se čak 14 puta sa svojim turskim kolegom Davutogluom. Zašto? Zbog čega sve to?
Kakv interes Srbija ima u odnosima sa Turskom i ko u toj "ljubavi" može da profitira? Srbija sigurno – ne. Turska je među prvima, podržavajući komadanje Srbije, priznala nezavisnost Kosova.
Nije li logičan zaključak da se sve ovo radi sa ciljem slabljenja Milorada Dodika do linije straha – i njegovog i Srba u Republici Srpskoj – pa da nakon toga Srpska bude naterana da samu sebe pojede.
Dodik, plašim se, još uvek ne shvata da se iza Tadićevog "velikog prijateljstva" krije svilen gajtan poslat iz Istanbula, koji mu je (Dodiku) već nabačen oko vrata.
A šta Srbija zauzvrat može da dobije u ovoj Tadićevoj igri? Samo jedno; zahlađenje odnosa sa Rusijom, do granice potpunog zamrzavanja. Radi li sve ovo Boris Tadić svesno ili je i u njegovom mozgu, kao i kod Miloševića, apsolutna vlast napravila apsolutnu pometnju?
