Ovog 21. novembra navršava se tačno 25 godina kako je u američkoj vojnoj bazi Raj Peterson kod gradića Dejton, u Ohaju, dogovoren Opšti okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini. Ovim je prestao krvavi četvorogodišnji sukob tri naroda koji je rezultovao sa 100.000 mrtvih i nekoliko puta više raseljenih i štetu koja se procenjuje milijardama dolara. Mada kasnije ozvaničen i potpisan u Parizu, ovaj dokument je do danas ostao poznat kao Dejtonski mirovni sporazum.
Šta je Dejton doneo, a šta odneo, odgovor smo potražili od senatora i jednog od vodećih intelektualaca Republike Srpske, prof. dr Nenada Kecmanovića.
– Može se reći da joj nije doneo ništa jer su Srbi sami stvorili Republiku Srpsku i tokom građanskog rata je odbranili. Ali, uz jedan važan izuzetak od “ništa”, a to je međunarodno priznanje. Srpska se u Dejtonu pojavljuje kao jedna od strana u pregovorima i pridružuje se Bošnjačko-hrvatskoj federaciji koja je nešto ranije formirana Vašingtonskim sporazumom. A oduzeo joj je što Dejtonom nije postala nezavisna država, nego deo konfederalne Bosne, koja je još i stavljena pod međunarodni protektorat.
Presudni zaokret
Šta je ispunjeno iz tog dokumenta, a na čemu Srbi i dalje treba da insistiraju?
– Prvih meseci, možda i čitavu godinu izgledalo je da će Dejton zaploviti punim jedrima. Karl Bilt, prvi visoki predstavnik, držao se u granicama svojih dejtonskih nadležnosti da podstiče, stimuliše, ohrabruje implementaciju, a onda je napravljen zaokret sa diktatorskim bonskim ovlašćenjima visokog predstavnika Volfgana Petriča, a pogotovo, Pedija Ešdauna. Oni su ih koristili do bahatog iživljavanja. Britanski analitičari su zato Ešdauna poredili sa “kolonijalnim namesnikom u Kalkuti”. Milorad Dodik je taj proces zaustavio i krenuo u kontraofanzivu vraćanja entitetskih nadležnosti koje su visoki predstavnici oteli Srpskoj. Nije se libio da svetskim moćnicima skreše u lice da krše Dejtonski ustav, da varaju i lažu, te da im neće popustiti. To je silno podiglo samopoštovanje i samopouzdanje srpskog naroda. Moj odgovor na Vaše drugo pitanje je jednostavan. Srbi treba da insistiraju da Srpskoj vrate izvorne nadležnosti, da se Savet ministara BiH sa sadašnjih – više od deset ministarstava svede na izvorno svega tri, da se ukinu svi nametnuti zakoni.
Srpsko rukovodstvo se te 1995. godine oštro protivilo ovom Sporazumu, a danas je glavni “čuvar”. Kako to objašnjavate?
– Da! Bilo je najpre razočaranje pa onda očaranje Dejtonom. Kod Bošnjaka je bilo obrnutim redosledom. Uzrok srpskog nezadovoljstva bio je gubitak Sarajeva u kome su do rata živeli svi članovi srpskog vođstva, a i veliki deo srpskog naroda. Bio je to najveći srpski grad posle Beograda. Kasnije su Srbi shvatili da konfederalni status RS, sa specijalnim vezama s maticom, ipak predstavlja kakvu-takvu kompenzaciju za državnu granicu na Drini.
Istorijski potez
I sami ste pomenuli da je jedna od najbolnijih tačaka tog sporazuma bila je predaja Sarajeva, vašeg rodnog grada. Kako ste emotivno doživeli tu odluku?
– Postoje emocije, naravno. U Sarajevu sam se ne samo rodio nego proveo svoje najbolje godine života, privatnog, profesionalnog, javnog. Međunacionalna trvenja postojala su tamo oduvek, ali u nekim granicama unutar kojih su bile podnošljive, čak i zanimljive i podsticajne. Međutim, Alijina vlast u Sarajevu ponašala se prema Srbima, koji su ostali u gradu i delili ratnu sudbinu sa komšijama muslimanima, kao prema taocima i preko svojih “crnih bisera” nad njima vršila nečuveno nasilje. Pre toga je bio referendum, kojim je ne samo osiono ignorisana volja srpskog naroda da ostane u skraćenoj Jugoslaviji nego je Srbima stavljeno do znanja da će biti drugorazredni narod koji se i ubuduće neće ni o čemu ništa pitati. Nijedan muslimanski intelektualac, čak ni među komunistima, nije digao glas protiv flagrantnog gaženja principa ravnopravnosti, temelja na kome je BiH postojala. Ni do danas niko među tim svetom nema hrabrosti da se vrati na uzrok građanskog rata i raspada Bosne.
Da li ste u međuvremenu saznali zbog čega je Slobodan Milošević predao Sarajevo? Navodno su i Bošnjaci bili iznenađeni?
– Ne znam šta se u tim trenucima događalo u Miloševićevoj glavi, ali za razliku od mnogih, ja mislim da je, svesno ili ne, napravio veliki istorijski potez. Holbrukov predlog bio je da uži deo grada, sa zgradama zajedničkih institucija, BiH bude distrikt. To bi, istina, omogućilo mnogim Sarajlijama ne-muslimanima da se vrate na svoja ognjišta, ali obnova multietničkog Sarajeva primerom bi se proširila na celu BiH i dobili smo ponovo tu zapaljivu teritorijalno-etničku mešavinu, koja je već toliko puta izazvala krvave nacionalno-verske sukobe u BiH. Milošević je žrtvovao tešku figure za dobitak partije, odnosno za opstanak Srpske, a ni Alija se nije olako polakomio na ponudu. “Veliki borac za multikulti BiH” i “predsednik svih Bosanaca i Hercegovaca” želeo je Sarajevo samo za muslimane. Baščaršija, Begova džamija, Gazi Husref begova medresa i biblioteka, Sebilj… Sarajevo je za balkanske muslimane Meka i Medina. Islamski kosmopolis.
Pogrešan lek
Gde je Republika Srpska danas, 25 godina kasnije?
– Srpska posle 25 godina nije nešto što do juče nije bilo pa sutra može i da ne bude. Prva Jugoslavija je trajala kraće. Faktor vreme je vrlo značajan: kontinuitet i inercija čine mnogo i svaka godina više, išla je Srpskoj u prilog. Najvažnija promena dogodila se u svesti i ponašanju ljudi. Postoje već generacije mladih za koje je Jugoslavija istorija, ali za koje je i veća polovina BiH inostrani prostor u kome ljudi ne podnose Srbe i gde odlaze samo ako moraju do neke ambasade u Sarajevu da regulišu vize. Ti mladići i devojke, odnosno već odrasli ljudi, Srpsku doživljavaju kao jedinu domovinu i spremni su da je brane.
A gde je onda u takvoj situaciji Bosna i Hercegovina?
– Tamo gde je bila 1995, ili korak-dva nazad. BiH je ono “i” što povezuje Republiku Srpsku, Herceg-Bosnu i Bošnjačku Bosnu. Ne postoji teritorija BiH izvan dva entiteta. Čak ni nekoliko zgrada u Sarajevu u kojim su smešteni zajednički organi nisu ekstrateritorijalne. I nisu mesto saradnje nego mesto svađe predstavnika tri naroda, entiteta i kantona.
Ovo Vas pitamo i zato što se Bošnjaci, ali i deo međunarodne zajednice, zalažu za reviziju ovog dokumenta.
– Ne samo da se zalažu, nego su to i godinama činili, posredstvom Visokog predstavnika, OHR, Veća za implementaciju, Ustavnog suda u BiH. I šta su postigli tom nasilnom centralizacijom i unitarizacijom Bosne? Praktično ništa. Pa i sami priznaju da su frustrirani neuspehom u Bosni.
Ali, kada kažu da su ostali “nedovršeni poslovi u Bosni”, oni ne misle da menjaju terapiju, nego da dodaju više istog. Bojim se da predoziranjem pogrešnog leka ne ubiju bolesnika. Povratak izvornom Dejtonu jedino može da spasi pacijenta. Bosna nije zamrznuti konflikt nego bure baruta koji svaki čas može da plane kada nekoga izda strpljenje. Detonator mogu da budu migranti iz islamskih zemalja, povratnici iz ISIL-a, mudžahedini…
Realno stanje
Dugogodišnji ste savetnik Milorada Dodika. Koliko je realna njegova težnja – ukoliko nema Dejtona – nema ni Bosne?
– Realna je naprosto zato što je to jedino rešenje koje su potpisale sve tri strane. Nijedno alternativno rešenje ni pre ni kasnije nije bilo trostrano prihvaćeno. Nema Dejtona, dakle imamo predejtonsko stanje. To znači da postoji Bošnjačko-hrvatska federacija i postoji Republika Srpska, a ne postoji BiH. U ponovljenoj prilici da odluči, Srpska se ne bi pridružila Federaciji. A teško da bi danas bilo koja sila u svetu bila toliko moćna i bez kontrasile, da bi mogla da joj jednostrano nametne rešenje. Dakle, ima Dejtona sve dok se ne smisli nešto bolje, a dotle i Bosne, takve kakva je.
Isti princip i za Kosovo
Može li se sudbina Kosova uslovljavati sudbinom Republike Srpske?
– Objektivno da, jer su dva slučaja potpuno simetrična i teško bi bilo opravdati različit i pogotovo suprotan pristup. Umesto racionalnog objašnjenja oni kažu da je Kosovo specijalan slučaj na koji se ne odnose opšta pravila, ili arogantno “sada je na dnevnom redu samo Kosovo”. Upiranje prstom na tu šljašteću analogiju, na koju nemaju logičan odgovor, jako ih ljuti pa lokalni sagovornici i ne insistiraju na tome. Ali time ne prestaje da visi u vazduhu prilikom svih razgovora o zapadnom Balkanu. Više poznavalaca Balkana u svetu smatra da će se region trajnije smiriti tek kada teritorijalno-etničke granice budu priznate i kao državno.
Član ste ruske Akademije političkih nauka. Da li je Federacija Rusije u tom slučaju spremna da stane na stranu Srpske?
– Ruska diplomatija i sam ministar Lavrov često ponavljaju da Rusija podržava Dejtonski sporazum, a to se naravno odnosi na izvorni Dejton koji je u Parizu potpisao i premijer Černomirdin. Rusija takođe kritikuje politiku dvostrukih standarda, ali nikada nećete naći da podržava secesiju Republike Srpske ili ujedinjenje sa Srbijom. Rusija naprosto insistira na striktnom poštovanju sistema međunarodnih ugovora na kojim počiva globalna stabilnost i mir, a koje su SAD na vrhuncu moći nemilice kršile. Naravno, promene nisu isključene, ali se mora poći od dogovorenog i svi akteri moraju u tome biti saglasni. Dakle Dejton odnosno Pariz moraju biti osnova, odnosno polazište.
“Nemoguća država”
Objavili ste knjigu “Hronika nemoguće države”. Zbog čega je BiH “nemoguća” zemlja?
– Najpre sam objavio knjigu “Nemoguća država BiH”, koja se bavi načelnim i nerešivim problemima s kojim se susreće neimarski poduhvat izgradnje BiH kao jedinstvene suverene države. Druga knjiga, “Hronika nemoguće države”, predstavlja zbirku kraćih tekstova koji na kasnijim konkretnim primerima potvrđuje moju tezu. Zato bi za mene pravi izazov bilo pitanje kako i na osnovu čega je Bosna moguća država. Metodološki gledano, trebalo bi da sednu ovlašćeni predstavnici tri naroda i da se dogovore da li hoće da žive u jednoj državi i, ako hoće, na koji način hoće, bez inostranih posrednika i medija.
Hrišćanska zemlja
Koautor ste prve monografije “Istorija Republike Srpske”. Kako biste u nekoliko rečenica opisali tu istoriju?
– Knjiga koju pominjete delom govori i o predistoriji Srpske, koja se mora uzeti u obzir da bi se objasnilo kako i zašto je Republika istorijski nastala. U istorijski užem kontekstu RS je nastala ko odgovor “bosanskih” Srba na pokušaj muslimanske dominacije BiH koju su početkom ’90-ih podržali Hrvati i međunarodna zajednica. Mislim na referendum o secesiji SR BiH od SFRJ protiv volje jednog od tri domicilna naroda. U širem kontekstu istorija Bosne i ne postoji kao istorija jedne države i jednog bosanskog naroda. Bosanski narod kao identitetski kompaktna celina nikada nije postojao, kao što ni Bosna kao država ni danas ne postoji samim tim što se nalazi pod protektoratom. Njeni srednjovekovni koreni, Kraljevina Bosna su nedovoljno izučeni tako da je svaki narod u BiH tumači drugačije, iako je nesporno da je bila hrišćanska zemlja. Sledi diskontinuitet od preko pola milenijuma jer još od osmanskog porobljavanja BiH je bila ili okupaciona zona ili corpus separatum unutar širih država. Prilikom svake promene vlasti tri naroda su više klala međusobno nego zajedno protiv četvrte spoljne sile. Uvek su to bili koliko oslobodilački toliko i još i više građanski ratovi na nacionalnoj i verskoj osnovi ili, kako su to govorili partizani, bratoubilački ratovi.
Plagijat
I dalje tvrdite da je Dejtonski sporazum zapravo plagijat Kutiljerovog plana?
– Apsolutno! Bošnjaci izbegavaju da uporede ta dva dokumenta koji svedoče da je Alija povukao potpis s političkog rešenja koji je pre rata imao u džepu, bez ispaljenog metka i kapi krvi, a onda ga posle tri i po godine stradanja i razaranja ipak potpisao samo po drugim imenom. Više se nije zvao Kutiljerov, nego Holbrukov plan. Teško im je da priznaju Alijine greške jer bi time priznali i vlastite kolektivne zablude i nepotrebne žrtve. Najzad, tako bi morali da priznaju da im za to nisu krivi ni Srbi ni Hrvati nego tzv. međunarodni faktor kome je trebao taj naš rat, a u koji se on i dalje toliko uzdaju.
