I umesto crvenog tepiha Putinu, Srbiji se već danima potura – ispod žita, da se Srbi ne opasulje – kukavičje jaje istorijske laži po kojoj Putinova poseta ne može da donese ništa novo i ništa dobro – može samo da naljuti ljutu Ameriku i prgavi Brisel. Teza je, da od posete Srbija neće, dakle, da vidi nikakve vajde, jer nam Rusija – i tu je ta istorijska podmetačina – nije nikada pomogla, pa neće ni sada.
Galmatijas žutih ostataka, crvenih lažnjaka i liberalnih švindlera, ima "argument": kad je Srbiji bilo "stani – pani", ni Rusija (patetičnog) Gorbačova ni Rusija (pijanog) Jeljcina nije nam pritekla u pomoć. Ostavila nas je – gle sada apsurda i ironije – na milost našim zapadnim idolima!? Ta dva gospodina – Mihail Gorbačov i Boris Jeljcin – su im i danas "argument", a nigde da spomenu da ta dva gospodina u današnjoj Rusiji ne znače ama baš ništa i u najboljem slučaju su epizoda ruske istorije za kojom bi zaplakali još samo Pusi Rajot i Gari Kasparov.
Kada bi vitezovi ovog srpskog Galimatijasa i ove lažne teze malo prelistali knjige našli bi – samo primera radi – da je, u uslovima nadolazeće političke i svakojake krize, pred Prvi svetski rat (da ne idemo dalje i bliže u istoriju), u leto 1914. godine, car Nikolaj Drugi, pokušavao na sve načine da Rusiju ne uvuče u rat, ali nije mogao a da "ne pritekne u pomoć bratskoj Srbiji" (tako je doslovce rekao). Nikolaj Drugi je doneo ovu odluku "da ratuje" uzdižući se duhovno iznad svih faktora, rukovodeći se, pre svega, shvatanjima duga i pravednosti, na način svojstven ruskom čoveku, svojstven pravoslavlju" (Leonid Reštenjikov: "Vratiti Se Rusiji").
Srpski princ, prestolonaslednik, Aleksandar, u razgovoru sa ruskim otpravnikom poslova u Beogradu, u dramatičnim danima krajem juna 1914. godine, tada je rekao da "Srbija polaže sve nade u vladara Imperatora i Rusiju, čija moćna reč spasava Srbiju".
Odgovor srpskog političkog i crkvenog vrha – pre i posle rata – bio je da je srpski dug Rusiji "večit", a da je Rusija pritekla u pomoć kada je njoj samoj bilo najteže: "veliki je nas dug Rusiji; on je toliko veliki da njega ne mogu da vrate ni vekovi ni pokolenja…To je ljubav koja vezanih očiju ide u smrt, spasavajući bližnjeg svog.
Ruski car i ruski narod, stupajući nepripremljeni u rat za odbranu Srbije, nisu mogli a da ne znaju da idu u smrt; ali ljubav Rusa prema braći svojoj nije se uplašila smrti".
Pa bi pristalice i ideologe trenutnog beogradskog galimatijasa trebalo učtivo zamoliti da se više ne javljaju, da njihovu neobaveštenost ili – tačnije – podvalu, sačuvaju za njhovu privatnu antologiju cinizma, rusofobije i neznanja.
Tito je imao običaj da kod važnih državnih poseta, nezgodne tipove stavi pod ključ dok poseta ne prođe. Ovo su druga vremena, ali oni koji su njihovu zatucanost tako lepo, evro-atlantski odnegovali i još stavili iznad ambicija, interesa i sentimenta srpskog naroda, u svim vremenima su se nazivali jednim, zajedničkim imenom koje ne želim da spominjem, suviše je ružno. Ali bih, da je do mene, svu ovu politiku koju Galimatijas danas uteruje Srbima, lepo – kako je kazao i Matija – jednom lopatom pregrnuo, prebusao i poravno, pa povrh svega polio još živim, negašenim krečom; da se više na srpskoj zemlji ne zakopiti. Za spas ovako razapetog srpskog naroda.
