Prvi izlazak na kafu u bašti restorana, posle 17 nedelja izolacije u Melburnu, neće ostati upamćen po osećaju da mi je kamen pao sa srca. Ni blizu kao kada je sredinom 1999. objavljena vest da je bombardovanje Beograda i Srbije završeno, ali svakako da je došlo kao vid rasterećenja i osećaja slobode kretanja.
Za razliku od mene, velika žitelja prestonice je sredu, 28. oktobar, doživela kao mi potpisivanje Kumanovskog sporazuma, 9. juna 1999.
Čim su odredbe dozvolile, a to je bilo tačno u ponoć, otvorili su se pabovi i restorani, i slavilo se uz šampanjac i konfete. Reporteri su se rastrčali po glavnom gradu Viktorije kako bi zabeležili početak rada ugostiteljskih objekata, kozmetičkih salona, radnji, kao i srećne i zadovoljne građane Melburna.
Poštujući staru izreku, radim isto što i “svi Rimljani u Rimu”, odlazim s prijateljem da na suncu popijemo dugo očekivanu kafu. Već ispred ulaza u baštu sačekao nas je kelner, sa detaljnim objašnjenjima kako da zauzmemo sto i poručimo šta želimo.
Prvo pošalješ SMS poruku sa svojim podacima i tek kada dobiješ odgovor možeš da zauzmeš sto. Nakon toga, skeniraš QR kod i naručuješ. Plaćaš putem mobilnog telefona.
Moj prijatelj nije mogao da veruje…
– To sve treba da uradim, da bih popio kafu?! – pitao je vidno uznemiren.
Kelner je veselo odgovorio:
– Dobrodošli u novo kovid-doba!
Kasnije nam je objasnio i da su svi ugostiteljski objekti u obavezi da beleže ko dolazi u restoran i da su sve to mere koje su im propisane odlukom države, odnosno Vlade Viktorije.
Nakon kafe usledila je omiljena ženska aktivnost – šoping. I tu su došla neka nova vremena i pravila. Sve radnje imaju vidno obeležen dozvoljen broj posetilaca u objektu, a pojedine trgovine mušterijama na ulazu mere temperaturu. Ispred nekih prodavnica su formirani redovi ljudi, koji u rastojanju od 1,5 metara, uredno čekaju da uđu unutra.
Zadržavanje u trgovini ženske odeće, duže od 15 minuta, zahtevalo je od mene ponovno skeniranje QR koda i davanje ličnih podataka – imena i prezimena i broja telefona, dok je u drugima bilo dovoljno da se upišem u knjigu posetilaca.
Jedinstvenog obrasca nema, sem da gotovinu niko ne prima.
Ali, ni na neviđenu gužvu nisam naišla. Ili građani Melburna još ispituju teren ili su uplašeni za zdravlje? Uostalom, ni sve trgovine nisu otvorene.
Ostalo mi je još samo da isplaniram posete prijateljima. Kako je dozvoljeno da svega jednu osobu posetite dnevno, i nakon te posete ni vi, niti osoba s kojom ste se videli ne možete da posećujete bilo koga tog istog dana. Drugim rečima, nije mi preostalo ništa drugo nego da napravim “eksel” tabelu za posetu prijateljima.
Dobro je kelner rekao, dobrodošli u novu, kovid realnost.
