Srbiju i Rusiju vezuje stoletno prijateljstvo: Ivan Grozni, veliki dobrotvor srpske crkve, bio je potomak vladarske loze Jakšića, još od Petra Velikog i Katarine II carska Rusija štitila je srpski narod, Prvi srpski ustanak, stvaranje Kneževine Srbije, rat za nezavisnost, Balkanski savez, pobede u balkanskim ratovima i spas u Prvom svetskom ratu, oslobođenje Beograda 1944. (kada je palo oko hiljadu crvenoarmejaca) ne bi bili mogući bez njene moćne zaštite.
Ostatak naše zajedničke istorije mnogo je manje romantičan. Od davnine političke elite dve države se međusobno optužuju. Ruska strana tvrdi da je Srbija gledala samo svoje interese i da je na oltar svog nesigurnog, a megalomanskog državnog projekta i nacionalizma bila spremna u svakom trenutku da žrtvuje svaki obzir prema velikoj slovenskoj zaštitinici.
Zar nisu upravo nemirni Srbi i njihove neposlušne vlade prkosili Moskvi 1837, 1853, 1878, 1883, baš kao i posle 1918., nakon 1948. i konačno tokom većeg dela devedesetih godina XX veka.
Baš kao što mnogi političari u Sjedinjenim Državama i Evropskoj uniji, kao što su Bil Klinton ili Oto Habsburški, veruju da je Srbija odgovorna za oba svetska rata, tako i u Rusiji mnogi smatraju, po ugledu na Solženjicina, da bez povođenja za Srbijom 1914, Rusko carstvo ne bi propalo, na vlast ne bi došli Lenjin i Staljin, pa ni Hitlerov napad ne bi bio baš neizbežan.
O negativnim stavovima Srbije ne treba posebno razlagati, svima su nam poznati, pa zar nije pre svega nekoliko sedmica uvodničar jednih beogradskih novina kao da je novost izneo broj od strane crvenoarmejaca silovanih građanki Jugoslavije obelodanjen u Đilasovoj davno objavljenoj knjizi "Razgovori sa Staljinom".
Da je diskusija ipak aktuelna, svedoči činjenica da mu je odgovorio lično ambasador Ruske Federacije.
Koliko god bili ponosni na našu prošlost ili zabrinuti zbog nje, činjenica je da danas živimo u drugačijim vremenima. Ruska Federacija je drugačija od svojih prethodnica.
Ona zbog Srbije neće ratovati, što je više puta dokazala. Ruska Federacija neće prihvatiti ni nekakvu nesvrstanu Srbiju, pošto je teško zamisliti da neki ruski državnik sa našim političarem razgovara o biločemu drugom osim o nekom srpskom pitanju.
Nesvrstanost ni u prošlosti ne bi značila ništa da Hruščov nije smatrao za neophodno da odleti u Jugoslaviju kako bi se sa Brozom konsultovao oko intervencije u Mađarskoj 1956. godine.
Medvedev ipak dolazi u Beograd po drugi put u protekle dve godine. Prvi put je doputovao uoči svog izbora, a sada dolazi usred mandata.
Ne treba odlaziti daleko u prošlost. Nesporazumi, podrške pučevima (Beograd) i sankcijama (Moskva), poigravanja (minopolagač "Puškin", koji je 1999. mesecima putovao da nikada ne stigne u jugoslovenske vode, dolazak ruskog "kontingenta" na Kosovo), zapostavljanja u vreme prvih demokratskih vlada, pretvorila su se 2006. u veliko i dirljivo prijateljstvo. To prijateljstvo se poklopilo sa blokadom evropskih integracija za Srbiju (ili možda čitav Zapadni Balkan).
Srbiji je trebao saveznik na Kosovu i u osiguranju prilično tmurne energetske budućnosti, Ruskoj Federaciji je trebalo načelno pitanje u inostranstvu, najjeftiniji i najbezbolniji iskorak od regionalne do svetske sile. Prostor za potez koji je uvek moguće vratiti.
Ruska Federacija je najavila blokadu usvajanja Ahtisarijevog plana u Savetu bezbednosti UN. Plan zasta nikada nije usvojen, ali zato svetska organizacija asistira uspostavljanju nezavisnog Kosova. Srbija je prodala NIS ruskom koncernu, bezuslovno i povoljno (istina, uz neprijavljene dugove).
Moskva je, uoči svoje "principijelne" odbrane principa u SB UN, najavila da će i sama priznati nezavisnost samoproglašenih država na Kavkazu i Dnjestru. Kako je obećala, tako je i učinila.
Dakle, Medvedevljeva poseta nije potvrda nekog starog bratstva ili novijeg savezništva. Ona je nesumnjivo nastavak jedne pragmatične politike. Srbija više ne govori toliko o principima i Kosovu. Bliže joj je pozivanje na staro savezništvo i velike uspomene.
Ruska strana nesvrstavanje nije komentarisala, ali se prisetila promena naziva ulica i trgova, koji su posvećivani sovjetskim maršalima u vreme Broza zbog čega su posle 1990. ponovo dobili stara imena. Poput rođaka koji posle godina ljutnje dolazi u posetu namoljen da pozajmi novac, i oni se prisećaju svih neprijatnosti koje su doživeli od onih čiji bi dobrotvori trebalo uskoro da postanu.
Dobrota bi trebalo da bude kredit u iznosu od 500 miliona dolara, nedavno namenjen popunjavanju budžeta Republike Srbije. Dobročinstvo će naravno imati tržišne kamate i biće potrošeno, baš kao i raniji slični krediti, pre svega na birokratiju i nezarađene plate i penzije.
