Tu u Belfortu, u istočnoj Francuskoj, Iso Mahmutović i njegova supruga Zahida savili su novo porodično gnezdo i zauvek ostali. Pored sina Ćazima i kćerki Remke, Muhadise i Sejdefe dobili su još četiri kćerke – Azru, Inu, Almu i Sadiju.
– Svi su mi, Bogu fala, živi i zdravi – ispričala mi je pre dvanaest godina Isova supruga Zahida. – Sin oženjen, kćerke poudate – već imam i desetoro unučadi. I svi, sem Sejdefe koja je u Švajcarskoj i najmlađe Sadije u Norveškoj, žive u Francuskoj, u Belfortu. Samo se mome Isu ne dade da malo poživi i vidi sreću đece. Prerano ga poče izdavati zdravlje, imao je velikih problema s kičmom, dva puta operisan, a onda ga pre deset godina izdade i srce.
A da se u kući Isa Mahmutovića nikada nije gledalo ko se kako krsti i čija krv kome teče u žilama, svedoči i to što mu je sin oženjen Portugalkom, dve ćerke se udale za Francuze, jedna za Marokanca, ostale za Bosance.
– Važno je da su sve to dobri i plemeniti ljudi i da se dobro slažu i vole sa našom decom. A i njima u venama ne teče voda no krv, crvena kao i krv moje dece – veli Zahida Mahmutović.
– Naša kuća bila je vazda otvorena za svakoga ko je s dobrom voljom u nju ulazio, pogotovu ako je bio Jugosloven. Tu moj Iso nikad nije gledao šta je kome na glavi nego šta mu je u srcu. Eto, kad nam se sin ženio 1988. godine, napravio je veliku svadbu, onako po naški, i okupio sve Jugoslovene koje je tamo znao, nije gledao ni ko je koje vere ni ko je koje nacije – kaže Zahida i priča kako je, kad je prvi put otišao na operaciju, insistirao da ga operiše doktor Srbin, a ne Francuz.
– Mnogo je voleo Jugoslaviju i rodni kraj – kazivala je dalje Zahida – i svaku priliku je koristio da dođe sve dok ga nije bolest skolela (a koliko je Iso Mahmutović voleo Jugoslaviju najbolje govori to što je svog jedinca između sedam sestara, 1986. godine, iako nije morao, doveo da odsluži Jugoslovensku narodnu armiju, napomena B. S). Imao je veliku želju da se jednog dana svi zajedno vratimo ovamo. Zato smo ovde u Bijelom Polju i kuću napravili, da i decu vežemo, ali u životu nikad ne bude po željama i planovima nego kako je suđeno. Najpre ratovi i muka, posle deca pristasaše i počeše se kućiti i kretati svojim putevima. Onda Isa iznenada smrt pregrebe, a ja, iako ni sama nisam najboljeg zdravlja, sad živim raspeta između Belforta i Bijelog Polja. Dođem leti ovde po dva-tri meseca, a zimi opet tamo, u Francusku, bliže deci – veli Zahida, koja tvrdi da njen suprug nikada od tog leta 1972. godine do kraja života nije otišao na Lovćen niti je poželeo da vidi građevinu zbog koje je ostao bez posla, ali i stekao neprolaznu slavu humaniste, dobročina i bezgrešnika, zaslužio da mu se ime spominje u molitvama sve dok je ijednog kamena od lovćenske kapele u gomili koja već pedeset godina čami i nestaje u travi i zaboravu na Ivanovim Koritima.
Nikada se nije hvalio
Sestra mu Elifa-Bela i supruga Zahida pričale su tada da se Iso nerado sećao i retko pričao o tom događaju sa Ivanovih Korita:
– Samo ponekad, kad bi popio koju čašu i pao u dert, spomenuo bi to, uvek ljut i kivan, kako su ga umalo naveli na greh, da ruši svetinju i ukalja i ruke i obraz, da na decu baci sramotu i prokletstvo i nikad se nije hvalio time što je odbio da ruši kapelu, niti je u tome video nešto čime se treba zoriti.
Slava mu i Milost 🙏