Pre dvanaest godina, boraveći u Bistrici bjelopoljskoj sasvim drugim novinarskim povodom, prikupljajući građu za knjigu o rušenju mosta Pjenavac na Morači 1962, u razgovoru sa penzionisanim profesorom Ćemalom Mahmutovićem, nekadašnjim direktorom ovdašnje osnovne škole, i starim učiteljem Milisavom Đurovićem, koji je pre više od sedamdeset godina iz rodnih Bjelopavlića došao i ostao u ovoj prelepoj, pitomoj dolini, spomenuo sam ovaj slučaj i požalio se da ne znam ko je i otkud je bio taj čovek koji je odbio da ruši Njegoševu kapelu.
– Ma, Iso Mahmutović, moj bliski, nažalost već pokojni rođak! Sin Abaza i Paše tu iz Radojeve Glave, imali samo njega i ćerku Elifu-Belu – kazao Ćemal Mahmutović, a potvrdio Milisav Đurović, koji je, iako je tada bio duboko zakoračio u devetu deceniju života, još mladićki bistroumno pamtio imena svih svojih đaka i njihovih roditelja, sve što je život u ovom kraju doneo i odneo otkad je on ovde.
Nije, dakle, ni Suljo, ni Huso, ni Haso ni Omerbegović, ni Mahmutbegović, ni Rizvanbegović – sve imena i prezimena koja su spominjana u pričama o ovom događaju i ovom čoveku – no Iso Mahmutović, rodom iz Bistrice Bjelopoljske!
Posle sve bilo lako i sklapanje mozaika priče išlo brzo. U Nedakusima na periferiji Bijelog Polja našao sam Isovu sestru Elifu-Belu, udatu za Avda Bektaševića, a koji dan potom u Bijelo Polje je iz Francuske stigla i Isova supruga Zahida, tako da sam sasvim skinuo veo zaborava sa imena ovog plemenitog, karakternog i dobromislećeg čoveka.
Iso Mahmutović je rođen 1938. godine. Bio lepotan i od rane mladosti cure za njim uzdisale po vašarima. Bio veseljak i bekrija, umeo i zapevati i zaigrati i zato je bio omiljen i rado viđen u svakom društvu. Kao mladić je bio u brigadi Bistričana koja je radila na izgradnji mosta Pjenavac na Morači, na Jadranskoj magistrali niže rovačkog sela Međuriječja i tu, za razliku od 25 poginulih i gotovo toliko teško povređenih, preživeo strašnu tragediju koja se desila 26. maja 1962. godine. U trenutku kad su ugrađivani poslednji kubici betona u lukove mosta popustila je drvena skela i sve je otišlo u ambis dubok više od 50 metara. Jedan od onih koji se istakao u vađenju i spasavanju unesrećenih iz krša drveta, željeza i betona, bio je i Iso Mahmutović.
Rano se oženio sa meštankom Zahidom, rodom takođe od Mahmutovića, i kad se desilo to na Lovćenu, već je imao četvoro dece. Ni to ga, međutim, nije omelo da ostane uspravan, da odbrani svoj princip, datu reč i čast, makar i po cenu otkaza sa posla, da sa porodicom ostane na goloj ledini. Otišao je potom u Sjenicu i jedno vreme radio u tamošnjem rudniku uglja Štavalj, a onda se otisnuo u svet i obreo u Belfortu u Francuskoj, blizu švajcarske i nemačke granice.
Nije bilo po volji Svevišnjeg
Zanimljivo je da je 1972. godine, u trenuku kad je otvoren Njegošev grob i moćna dizalica podigla prvu korpu kamenja od kapele da je spusti u podnožje Jezerskog vrha, odjednom kao konac pukla specijalna, više od 400 metara duga sajla i sve je odletelo u provaliju, a radovi su prekinuti za desetak dana dok iz Švedske nije stigla nova sajla.
Isto tako, u trenutku kad je 18 tona teška Njegoševa mramorna skulptura dopremljena u podnožje Jezerskog vrha i moćnom dizalicom sa transportera spuštena na specijalnu metalnu platformu sa točkovima, na kojoj će biti izvučena na vrh Lovćena, gotovo iz vedrog neba je sevnuo grom u vrh dizalice i žestoko ošamutio rukovaoca – bio je kažu Slovenac – i nekoliko radnika koji su mu pomagali, ali na svu sreću svi su, ipak, prošli sa lakšim povredama i traumama.
