Njegoš je sagradio crkvicu na Lovćenu 1846. godine i posvetio je svom slavnom stricu Svetom Petru Cetinjskom. Pet godina kasnije, 5. oktobra 1851, predosećajući skori kraj, ostavio je u testamentu amanet i “potonju želju” da bude sahranjen u toj crkvici, ali i prokletstvo ako mu želja ne bude ispunjena. Ponovio je to, kažu, i 14 dana kasnije, tren pre nego što je zanavek sklopio oči:
Vladikin amanet
– Ja hoću da me sahranite u onu crkvu na Lovćenu – rekao je Njegoš glavarima na samrtnoj uri. – To je moja potonja želja, koju u vas ištem da je ispunite, i ako mi ne zadate božju vjeru da ćete tako učinit kako ja hoću, onda ću vas ostaviti pod prokletstvom, a moj posljednji čas biće mi najžalosniji i tu moju žalost stavljam vam na dušu…
Zbog stravičnog nevremena koje je tih oktobarskih dana 1951. godine vladalo na Cetinju i Lovćenu, želja mu je ispunjena tek četiri godine kasnije. Trećeg dana po smrti, on je u prisustvu ogromne mase žalbenika i više od 100 sveštenika, sahranjen na Cetinju, u grob svog slavnog strica Svetog Petra, jer veliko nevreme i mećava nisu dopustili da se Lovćen ni vidi, a kamoli da se ispuni Njegošev amanet i on sahrani u novosagrađenoj crkvici na lovćenskom nebotiku.
U noći između 12. i 13. avgusta 1916. godine, Njegoševi posmrtnu ostaci su kradom vraćeni u Cetinjski manastir, a austrougarska dalekometna artiljerija sa brodova iz Boke Kotorske je sutradan razorila kapelu. Obnovio je i 21. septembra 1925. godine svečano otvorio kralj Aleksandar Karađorđević i Njegoš je po drugi put počinuo na Lovćenu. Četrdeset i sedam godina kasnije, u leto 1972, crnogorska vlast na čelu sa Veljkom Milatovićem, uz podršku jugoslovenske vlasti, izgleda čak i Tita lično, srušila je i uklonila kapelu sa Lovćena, a umesto nje podigla i dve godine kasnije uz veliku pompu otvorila mauzolej, delo Ivana Meštrovića, u koji je Njegoš po šesti put sahranjen, ni kriv ni dužan što su mu potomci toliko puta potresali kosti i kršili njegov amanet.
Krampom na svetinju
O onome što je prethodilo rušenju i uklanjanju stare kapele sa Lovćena, posebno o “incidentu” na Ivanovim Koritima i postupku Isa Mahmutovića, u to vreme, naravno, niko nije smeo ni reč da zucne, a kamoli spomene ime prkosnog i ponosnog gorštaka, inoverca kojeg ni novcem ni pretnjama i ucenama nisu mogli pokolebati i navesti da odustane i da digne kramp na svetinju.
Našli se, naravno, oni koji su obavili taj grešni i nečasni posao, uklonjena je kapela i na Jezerskom vrhu umesto nje je dve godine kasnije postavljena ledena mermerna tvrđava u kojoj čami “pustinjak cetinjski”, zatočen u mraku faraonske grobnice, a u mrak zaborava palo i ime čoveka koji se na tako neobičan i nesvakidašnji način odvažno usprotivio kršenju potonje Njegoševe volje i gaženju njegovog amaneta.
Tako punih 37 godina. Ovog plemenitog čoveka, odnosno njegov uzvišeni čin, neobični ovovremeni primer čojstva i junaštva, gdekad spominjali samo sveštenici u molitvama svojim dok su jadikovali zbog rušenja crkvice na Lovćenu i potresanja zemnog praha vladike Rada, i retki drugi koji su pamtili njegovo dobročinstvo i podvig.
A on otišao u život svojim putem, ćutke, kao da se ništa nije desilo, zameo tragove, čak mu i pravo ime i prezime nestalo u tmušama zaborava, baš kako je on želeo – da se zna i pamti da to nije učinio ni za platu ni za falu i da mu, zbog toga, nije stalo ni do kakve slave i priznanja.
Nisu se lako s dušom rastali
Kad su Iso Mahmutović i grupa Muslimana i Albanaca oko njega odbili da ruše “vlašku svetinju” na Lovćenu, oni koji su se posle njih latili tog grešnog i bogohulnog posla, koji su se pojagmili da lako i brzo zarade, (a bili su, po prilici, sve sami Crnogorci-pravoslavci, izgleda pretežno Cetinjani i Crmničani), vremenom su, kažu, doživeli mučan kraj – niko od njih se nije lako rastao s dušom niti umro prirodnom smrću. Još jednom se obistinilo da onaj ko zlo čini zlo i dočeka…
Grešili mu ime
Neki koji su u novije vreme isticali ovaj svetli primer, čak i novinar Momčilo Popović, koji će ga ovekovečiti u svom predsmrtnom romanu “Milica”, grešili su, čas kad je bilo u pitanju njegovo ime, čas prezime – čak i odbornici jedne od prosrpskih opozicionih partija kada su pre koju godinu predlagali da se jednoj od podgoričkih ulica, onoj koja vodi ka Cetinju i Lovćenu, da ime ovog čoveka.
