Iso Mahmutović umro je pre više od 20 godina, a ostao je zapamćen kao čovek koji je 1972. godine odbio da ruši Crkvu Svetog Petra Cetinjskog na Lovćenu. Pre pet godina mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije posthumno ga je odlikovao prilikom osveštanja prvog hrama posvećenog Svetom Petru Drugom Petroviću Njegošu, koji je podignut uz Hram Svetog Jovana Vladimira u Baru. Autor feljtona Budo Simonović još jednom podseća na Mahmutovićev podvig koji ga je zlatnim slovima upisao u knjigu čojstva i viteštva.
Iz Francuske je pre neki dan stigla vest da je na večni počinak, u 83. godini, otišla Zahida Mahmutović, supruga Isa Mahmutovića, rodom iz Bistrice Bjelopoljske, majka osmoro dece, koja je ostavila za sobom široki trag i kao roditelj i kao humanista. Priča koja sledi, međutim, posvećena je i njoj, ali prvenstveno, ipak, njenom mužu čije je ime upisano zlatnim slovima u knjizi čojstva i viteštva, koja posebno dobija na značaju u vremenima sličnim današnjem, u zlovaktima uzburkanih nacionalističkih strasti i deoba.
Kamen po kamen
Kad su krajem juna 1972. godine umuknule mine na Lovćenu i prestalo “nadvikivanje” dinamita i gromova, kad su završeni pripremni radovi za izgradnju Njegoševog mauzoleja – proboj 125 metara dugog izlaznog tunela do Jezerskog vrha i platforme za budući spomenik genijalnom pesniku, misliocu i vladici – upravnik gradilišta Mirko Živković okupio je jednog jutra brigadu radnika Opštegrađevinskog preduzeća “Titograd”, jednog od izvođača radova, i predočio im kakav ih sada delikatan posao čeka.
Po sećanju Vasa Čavora sa podlovćenskih Njeguša, tadašnjeg radnika obezbeđenja na gradilištu, koje je svojevremeno zapisao poznati novinar i pisac Momčilo Popović, Živković je radnicima, okupljenim ispred planinarskog doma na Ivanovim Koritima, objasnio da više nema miniranja, da se sada moraju latiti samo lakog alata neophodnog da se razida i sa lovćenske kape ukloni stara kapela, Njegoševo večno počivalo. Dok je objašnjavao kako se to mora izvesti pažljivo, kamen po kamen, da se svaki kamen mora numerisati kako bi kapela kasnije u istom obliku mogla da se sazida na drugom mestu, iz mase radnika, uglavnom Muslimana i Albanaca iz okoline Bijelog Polja, sa Kosmeta, iz Krajine kod Bara, Plava i Gusinja, oglasio se stasiti momak tridesetih godina, planinskim suncem i vetrovima lovćenskim opaljenog lica, sa karakterističnim meksikanskim brkovima, i mirno, ali odlučno rekao:
– Ja to neću da radim!
Ponovio i otišao
Na pitanje iznenađenog i preneraženog Živkovića zašto neće da radi, još mirnije i odlučnije je objasnio da je to svetinja i da on neće da ruši svetinju.
Živković nije odustajao već je pokušavao da mu objasni da to nije nikakva svetinja nego spomenik koji treba ukloniti da bi na njegovom mestu bio podignut mnogo veći i lepši – da to, uostalom, nije njegova svetinja:
– Ja sam rekao: neću da rušim ničiju svetinju, a ako neko pokuša da ruši moju, može samo preko mene mrtvog!
– A ako je to naređenje i ako zbog toga možeš dobiti otkaz s posla? – pokušao je Živković i da pripreti i tako urazumi odlučnog brkajliju.
– Nema toga ko mi to može narediti, a što se tiče otkaza ne morate se mučiti, već ga imate, ja odlazim sam – rekao je uz glasnu podršku ostalih radnika.
Čovek je sve to, još odlučnije i ubedljivije, ponovio i sutradan kad je na Ivanova korita banula ekipa inspektora Službe državne bezbednosti da ispita da to nije kakva zavera i organizacija onih koji su godinama na sve načine pokušavali da spreče rušenje kapele i kršenje predsmrtnog amaneta slavnog, prerano preminulog crnogorskog vladara, pesnika i mislioca.
Ponovio i otišao, bez traga i glasa, a za njim i kompletna brigada radnika koja se sa njim solidarisala.
I Krleža bio protiv
Među nebrojenim najpoznatijim jugoslovenskim piscima, umetnicima, ljudima od duha i nauke, koji su digli glas protiv izgradnje mauzoleja na Lovćenu i rušenja kapele, našao se i Miroslav Krleža. Odgovarajući na upit uprave Muzeja Cetinje šta na osnovu priloženih fotografija misli o projektu Meštrovićevog mauzoleja, veliki pisac je odgovorio da je o Meštroviću kao kiparu “oduvek imao superlativno mišljenje”, ali da je u ovom slučaju njegov Njegoš “karikatura i kao spomenik i kao statua…”
Oni koji su se borili protiv rušenja Njegoševe zadužbine obratili su se i Mihailu Laliću da ih podrži i potpiše njihov apel. Mudri Vasojević im je odgovorio: “Potpis dajem, uspehu se ne nadam…”
