Danas su sportisti džet-set. Svako ih želi u blizini. Ne samo fanovi već se i političari rado žicaju o njihovu popularnost. Lista najbogatijih sportista sveta je impresivna. Impresivne su sume koje zarađuju.
Evo kako prema “Forbsu” izgleda lista najplaćenijih sportista sveta u poslednjoj dekadi. Zanimljivo je da se na vrhu ne nalazi fudbaler ili neki američki ragbi igrač već bokser.
Flojd Mejveder ubedljivo je prvi sa ukupnom zaradom koja se približava famoznoj brojci od milijardu dolara! Višestruki šampion sveta je zaradio 915.000.000 zelembaća. Neverovatan je i podatak da se Flojd u tih 10 godina borio samo 10 puta, a na vrhu je najplaćenijih.
Drugi je fudbalski superstar Kristijano Ronaldo sa 800 miliona dolara, dok je njegov veliki rival Lionel Mesi tek nešto “siromašniji” sa 750 miliona. Najbogatiji košarkaš je Lebron Džejms sa 680 miliona, a jedini predstavnik tenisa u prvih deset je Rodžer Federer sa 640 miliona dolara.
Ako se pitate gde je naš Novak Đoković, odgovor je u podatku da su u pomenute sume uključeni i reklamni i sponzorski ugovori. Prema ovoj listi, Novakovo bogatstvo iznosi oko 220 miliona dolara. Srpski teniser je zaradio više od turnira nego Federer, ali su najveći sponzori skloniji prema osvajaču 20 grend slemova, koji pritom dolazi iz neutralne i bogate Švajcarske.
– Sve veće sume koju dobijaju teniseri proporcionalne su sve većoj bedi u kojoj se nalazi sve veći deo radničke populacije u svetu – tvrdi Ljubodrag Duci Simonović, bivši košarkaški reprezentativac, a danas oštar kritičar potrošačkog društva i modernog olimpizma.
Iako se kao član jugoslovenske reprezentacije okitio zlatom i bio proglašen za najboljeg igrača na Svetskom prvenstvu 1970, Duci Simonović poslednjih decenija bije bitku protiv upliva kapitala u sport. Njegova teza je da je Pjer de Kuberten, kada je pokrenuo savremene Olimpijske igre, pošao od stanovišta da je “sport najjeftinija duhovna hrana za radne mase – koja ih drži pod kontrolom!”
– Sportisti ne stvaraju društvene vrednosti, već depolitizuju potlačene i na taj način služe očuvanju vladajućeg poretka – tvrdi čovek koji je napustio Olimpijske igre u Minhenu nakon što je Olimpijski komitet priznao pobedu Portorika nad jugoslovenskom reprezentacijom i pored toga što su dva latino košarkaša bila dopingovana.
Od tada Simonović vodi donkihotovsku borbu protiv profesionalnog sporta i cele mašinerije oko njega, stavljajući ga u širi sociološko-politički kontekst zaluđivanja plebsa. Ducijev radikalizam i isključivost neretko padaju na podlo tlo. Osiromašeni u tranziciji, obični ljudi su ogorčeni velikim zaradama “tamo nekih prebacivača lopte”.
Kritičari profesionalnih sportista prenebregavaju apsurdnu činjenicu da će mnogi od njih dati svoje poslednje pare da bi gledali utakmice omiljenih klubova. Sve će to ukalkulisati sponzori i predsednici klubova kod kojih nema ništa za džabe.
Zaboravlja se pritom koliko su pojedinci žrtvovali normalno odrastanje i društveni život dok su stasavali u šampione. A lična odricanja se negde uvek isplate. U slučaju popularnih sportova – brojnim nulama na ugovorima i sponzorskim čekovima.
Ronaldo ne zaboravlja
Kristijano Ronaldo je u televizijskom intervjuu prošle godine otkrio i kako je kao jedanaestogodišnjak čekao iza restorana brze hrane da mu kuvarice “udele” hranu.
Čak je i zapamtio ime jedne od njih. Konobarica Edna ubrzo se odazvala Ronaldovom pozivu da mu se jave dobročiniteljke iz njegovog detinjstva.
– Pojavili bi se kod restorana, a kada bi hamburgeri ostali, dobijali smo dozvolu od menadžera da ih razdelimo deci. Jedan od tih dečaka je bio i Ronaldo. Bio je najplašljiviji od svih. Ovo je ponavljalo skoro svake večeri – posvedočila je Edna.
