Hrvatska se prijavila da učestvuje, mada je niko nije zvao, a onda se njen predstavnik u tom pojavljivanju upinjao da dokaže kako je nezavisnost Kosova nepovratna i konačna, da kao takvu svi treba da je priznaju jer je ta nezavisnost "faktičko stanje".
Dobro. A šta u tom slučaju sa Republikom Srpskom Krajinom? Zar ona nije bila faktičko stanje? I to pod zaštitom Ujedinjenih nacija, sa vojnicima pod plavim šlemovima. U čemu je razlika?
U tome što Srbi u Hrvatskoj nisu imali ni delić onoga što je Srbija nudila i dala Šiptarima; počev od teritorijalne autonomije. Hrvatska je 1990. od Srba najpre tražila da potpišu Izjavu o lojalnosti novoj hrvatskoj državi (ni hrvatska inteligencija više ne spori da je ta država devedesetih godina bila neoustaška), a onda su krenula otpuštanja Srba sa posla, fizička maltretiranja, ubijanja, upadanja u stanove…
Hrvatska zbog toga nigde i nikada nije odgovarala. Naprotiv, nagrađena je nezavisnošću. Kao što su u završnici višedecenijskog procesa proterivanja Srba sa Kosova i Metohije Šiptari nagrađeni dobijanjem još jedne albanske države.
Zašto je to tako? Odgovor je složen i zahteva veliki prostor, ali delić tog odgovora mogao bi da se nađe u čuđenju Borisa Tadića nad ponašanjem Hrvatske u Hagu.
Zbog čega bi se Hrvatska drugačije ponašala prema Srbiji kad predsednik Srbije ima bolje odnose sa Stjepanom Mesićem nego sa Tomom Nikolićem, kad njegova Vlada (Tadićeva) dozvoljava hrvatskim tajkunima da preuzimaju jednu po jednu kompaniju u kompleksu prehrambene industrije Srbije, kad hrvatski bogataši, uglavnom oni koji su godinama pomagali HDZ i Tuđmana danas štampaju udžbenike za škole u Srbiji i preuzimaju sve više vojvođanskih oranica dok njihova vlada, istovremeno, u Hagu traži da i Vojvodina krene putem Kosova.
Danas se u retkim hrvatskim prodavnicama može pronaći tri do pet proizvoda iz Srbije. Srbija je premrežena ne proizvodima već prodajnim lancima iz Hrvatske.
Sloveniju da ne spominjem. Hrvatska u Srbiji godišnje prodaje robe u vrednosti blizu milijardu evra. Srbija u Hrvatsku izvozi cipiripi i eurokrem.
Znaju li srpski političari šta je to reciprocitet?
Ako Srbija mora da kleči pred velikima i silnima niko od nje ne ne očekuje i ne traži da na kolenima razgovara i gradi odnose sa Hrvatskom, Bugarskom, Crnom Gorom, Makedonijom na primer. Sa državama u okruženju koje su kroz kosovskometohijsku dramu pokazale otvoreno neprijateljstvo prema Srbiji.
A što se Tadićevog čuđenja tiče, šta drugo nego reći: "Dobro jutro, predsedniče."
