U selu Brnjica kod Sjenice, gde u poluzavršenoj kući živi sa nepokretnim sinom Vladetom i sama brine o njemu, starica Roksanda Spasojević dočekala nas je sa suzama radosnicama.
Srdačnom dočeku prethodili su radovi na betoniranju terase i betonske staze kroz celo dvorište koje su prilozima dobrih ljudi iz naše dijaspore i ovog kraja izveli humanitarci Hido Muratović i Avdo Hadrović.
– Presrećni smo i radosni, još ne verujemo da nam se sve ovo lepo dešava. Bog vam dao šta god poželeli. Mnogo ste nam pomogli i olakšali život mom Vladeti. Hvala do neba svim dobrim ljudima koji su nam poslali novčane priloge, koji su nas posećivali poslednjih dana i telefonom zvali i bodrili – rekla je Roksanda.
Kako kaže, sada zna da nisu sami i da postoje dobri ljudi koji su uvek spremni da pomognu.
– Za samo 15 dana, od prvog teksta u “Vestima”, pristiglo nam je blizu 1.000 evra. Gro tog novca uložili smo u betoniranje terase, izgradnju staze do kapije, nabavku mobilnog telefona, stola, stolica, suncobrana. Ostalo je još nešto za bolji šporet, lekove i da se nađe za “ne daj bož” – dodaje starica.
Naglašava da joj je posebno drago što Vladeta sada, direktno iz kuće, svojim kolicima može da ode do komšiluka i obližnje prodavnice. Ranije je, pri svakom ulasku u kuću ili izlaska iz nje ona morala da mu pomaže.
– Više nisam prikovan za sobu i krevet. Vrlo lako, čak i kad majka nije tu mogu da izađem na terasu, ali i na ulicu, da se sretnem sa ljudima i popričam. Ako nabavim bolja kolica mogao bih sam i do prodavnice. Mnogo mi to znači i iz korena, na bolje, menja život. Dobio sam i mobilni telefon koji će mi, osim za razgovore, služiti za praćenje vesti i razonodu – dodaje Vladeta i moli nas da prenesemo pozdrave i zahvalimo se svima koji su mu pomogli.
Ovaj ponositi Pešterac sa kojim se život surovo poigrao ističe da, uprkos nesreći koja ga je zadesila, sada sa više optimizma gleda u budućnost.
– Pad sa konja ubrzao je moju tešku bolest (multipleks sklerozu) i pre nego što sam očekivao, prikovao me za invalidska kolica. Sada sam nepokretan i nemoćan da bilo šta radim. Moj život sada zavisi od pomoći drugih. Na žalost, od države nema mnogo vajde. No, šta je tu je, iz ove kože se ne može. Moram biti optimista i moram se boriti. Nadam se da će mi dobri ljudi iz dijaspore i iz ovog kraja pomoći da nekako nabavim električna kolica ili skuter za invalide kako bih bio još pokretljiviji. Svima se unapred zahvaljujem – poručuje Vladeta.
Veliku pomoć Vladeti i Roksandi pružile su porodice Mačkić i Ibrić iz Amerike, Mile Aleksić iz Švajcarske, anonimni donator iz Minhena, Elvedin Balić iz Rožaja, Nebojša Košanin iz Raške i Elmir Muratović iz Austrije. Uz Hida Muratovića i Avda Hadrovića oni su najzaslužniji što Vladeta i njegova majka Roksanda sada lakše i lepše žive.
Banja bi bila spas
Vladeta u kući ima vodu i prostoriju koju on i njegova majka nazivaju kupatilom. Da bi imao pravo kupatilo potrebno je još oko 500 evra, za šta nema novca. Voleo bi, kaže, i da bar jednom ode desetak dana u atomsku banju Gornja Trepča kod Čačka koja bi blagotvorno delovala na njegov organizam, a možda bi mu pomogla da bar na trenutak stane na svoje noge. Za sada je i to samo san, jer je za desetodnevni boravak u ovoj banji i lečenje potrebno oko 500 evra.
Akcija se nastavlja
Humanitarac i saradnik “Vesti” Hido Muratović kaže da je ovo samo prva pomoć Vladeti i Roksandi i da oni i u budućnosti ostaju njegova briga i štićenici Humanitarnog mosta.
– Plan nam je da betonsku stazu produžimo sve do raskrsnice seoskog puta kako bi Vladeta, kad jednog dana bude nabavio invalidski skuter, mogao da ode do Štavlja, pa čak i do Sjenice ili Duge Poljane – ističe Hido Muratović.
