Gotovo da nema Lozničanina koji ne zna Rajka Jovanovića i njegovu suprugu Angelinu, prve ulične svirače u ovom gradu.
Na mostu preko Štire, kojim dnevno prođe pola grada, Rajko obično sedi na stoličici i svira na harmonici, dok Angelina stoji pored njega i peva, a dairama daje ritam i ulepšava njihov nastup. Dođu oko deset sati i ostaju do pet-šest posle podne, malo sviraju i pevaju, malo odmore, popričaju sa Lozničanima i nastave dalje. Jovanovići su iz Duvaništa kod Šapca i već godinama su u muzici, samo što su nekada za pesmu bila mnogo bolja vremena.
– Moj otac, deda i pradeda su bili muzičari, a majka je lepo pevala, tako da mi je muzika u genima -priča Rajko dok lagano prebira po svojoj harmonici "dalape", dajući razgovoru muzičku zavesu.
– Muzika je neraskidiv deo nas, pošto se i Angelinina porodica bavila muzikom. Pesma nas je i spojila i odvela širom nekadašnje Jugoslavije, svirali smo od Slovenije do Makedonije, a išli smo i preko granice u Švajcarsku, Nemačku i druge zemlje. Radili smo po hotelima i restoranima za Nove godine i za Dan republike, svirali svadbe, vašare, razne zabave i dobro se živelo od svirke – kaže Rajko koji svira već pola veka, a počeo je od svoje 15.
Lila je u svet muzike kročila sa 12 godina, a Rajka je srela početkom sedamdesetih pa je planula ljubav. Kad su se nešto sporečkali, ona ode da peva u Banjaluku, a Rajko sazna gde je pa za njom i oženi je direktno iz kafane. Otada dele život i ljubav prema muzici.
– Ljudi kažu da su videli ulične svirače, ali nikada i pevačicu koja peva sa njima, pa im je naš nastup interesantan. Zovu nas na porodična veselja, rođendane, svadbe, odlaske u penziju. Dešavalo se otkako smo u Loznici da nas pokupe sa ulice i odvedu da im sviramo neko slavlje. Rajko je učio muziku i svira sve, klasičnu muziku, grčku, italijansku, narodnu, sve od "Čoban tera ovčice" do Toma Džonsa i njegove "Dilajle", tako da ima dobru pesmu za svačiju dušu. Kažu ljudi: "Samo svirajte, nek’ je veselo, dosta nam je muke i problema", i mi sviramo, za njihovu i svoju dušu – kaže ova žena pa pusti glas – "Čudna jada od Mostara grada…".
|
Sin u Diseldorfu |
