Kažu da svaka ljubav ima kraj. Zvuči patetično, ali ako staru ljubav zameni nova, onda nije strašno. Štaviše, dobro je. Ovo nije ljubavna priča, nema mesta tugovanju, već radovanju nekom novom životu koji dolazi. Upravo zbog toga, jedna od boljih rukometašica Srbije u poslednjoj deceniji Sanja Damnjanović Vujović prekinula je uspešnu karijeru. Zauvek ili privremeno – pokazaće vreme. Sanja je u drugom stanju. Ona i suprug Stevan, rukometni reprezentativac Crne Gore, čekaju još jednog dečaka. Viktor se raduje dolasku brata. Zato to što je Sanja napustila rukomet (bar za sada) ne znači da treba s tugom da gledamo na njenu odluku.
– Prošle sezone sam igrala u Budućnosti, a Stevan je bio u Zaporožju i teško nam je pala odvojenost, pre svega zbog Viktora. Onda smo se dogovorili, ukoliko bude produžio ugovor sa Motorom iz Zaporožja, da radimo na proširenju porodice, a ako napusti klub, da zajedno probamo da nađemo neki angažman. On je ostao u Ukrajini, a ja sam ubrzo saznala da sam u drugom stanju i odluka je bila jasna – priča Sanja Vujović.
Mnoge je iznenadila vest da ste rešili da završite karijeru.
– Lakše mi je da kažem da sam je ponovo prekinula. Jer, nije lako reći zbogom nečemu čime se bavite godinama i što vam je u krvi. Opet, u pitanju je trudnoća. Drugo stanje i Viktor su me toliko okupirali da i ne mogu previše da razmišljam da li će mi i koliko nedostajati rukomet. Mada se nazire kraj karijere, ipak sam ostavila mogućnost da se možda vratim na teren. Nikad ne znamo šta nosi dan, a šta noć, tako da ne želim da kažem zbogom – priča Sanja.
Više od dve decenije proveli ste na terenu. Da li biste opet izabrali isti poziv?
– Mislim da bih dala šansu i odbojci, iako mislim da bi na kraju, ipak, rukomet pobedio. Čim je prestalo bombardovanje otišla sam na trening i zaljubila se u ovaj sport, tako da mislim da je rukomet bio moja sudbina.
Svetsko srebro obeležilo karijeru
Šta biste izdvojili kao najlepše trenutke u karijeri?
– Osvojena srebrna medalja na Svetskom prvenstvu u Beogradu 2013. je trenutak koji je obeležio moju karijeru. Takođe, mogla bih da izdvojim i trofej Kupa kupova sa Viborgom, kao i nacionalno prvenstvo Danske. Bilo je lepih trenutaka, ali ovo je najupečatljivije.
Neki poseban meč?
– Ima ih mnogo. Možda se izdvaja četvrtfinalna utakmica na SP 2013. u Beogradu protiv Koreje, jer nam je pobeda donela polufinale i borbu za odličje. Ne mogu da kažem da mi je finale sa Brazilom jedno od dražih, jer smo ga izgubile, ali mi je i te kako draga medalja. Pamtim i finale Kupa kupova.
Sigurno je bilo i onih manje lepih trenutaka.
– Izgubljeni susret za treće mesto na EP od Mađarske je stvarno bolna tačka. Igrale smo u Beogradu i zato je sve to poprimilo drugu dimenziju. Takođe bih izdovojila i finale Lige šampiona sa Vardarom, kada smo izgubile od Đera.
Kako su izgledali dani tog decembra 2013. kada je Srbija osvojila prvu medalju u ženskoj konkurenciji?
– Zauvek će mi ostati urezan taj period. Rukomet se tada digao. Nismo bile svesne trenutka, sve se brzo izdešavalo. Oborile smo rekord u posećenosti, publika je bila sjajna, čitava država je disala zajedno sa nama. Bio je sjajan osećaj! Sećam se svakog detalja i volim taj period. Bile smo neposredne, spontane i narodu se to svidelo. Prepoznao je dobru energiju, pružile smo mu nešto novo i on je prepoznao u nama neku “ludu” crtu.
“Luda” družina
Imale ste ritual pred utakmice, “himnu”, tadašnji hit Gazda Paje “Stvarno nismo normalne”. Čak je i sam reper pred jedan okršaj došao u vašu svlačionicu?
– Dobro smo se zabavljale. Nismo nikoga iritirale, svima je bilo zanimljivo, bile smo prava, luda, vesela družina.
Rekli ste da se ne sećate izlaska na balkon Skupštine grada?
– Kao kroz maglu, pošto je sve bilo nekako brzo. Ceo dan smo išle od prijema do prijema, nismo stigle da se okrenemo.
Ako se desi da sa ovim prekidom završite karijeru, da li ste zadovoljni postignutim u rukometu?
– Apsolutno jesam! Mogu da kažem da sam imala sjajnu karijeru, znam da sam mogla više, ali sam ponosna. Dva puta sam bila najbolja na svojoj poziciji, igrala u dobrim klubovima, osvajala trofeje, imam i medalju s reprezentacijom. Ostaće žal za Olimpijskim igrama, ali nije bilo suđeno. Neostvarena želja mi je da budem najbolja na svetu – zaključuje Vujevićka.
Sanja je rukomet počela da igra pre 21 godinu u Zemunu, sa 16 je prešla u Crvenu zvezdu, a sa 18 u beogradski Radnički. Kasnije je bila u Naisu, slovenačkom Krimu, Zaječaru, hrvatskoj Podravki, danskom Viborgu, skopskom Vardaru i Budućnosti iz Podgorice.
Stresni odlazak u Viborg
Danska liga je jedno vreme bila najjača u ženskom rukometu. Imali ste sreću da igrate za Viborg, jedan od većih klubova.
– Sećam se koliko mi je bilo stresno kada sam otišla tamo. Izašla sam malo u nedelju popodne da prošetam, a na ulicama nigde nikoga! Sve prodavnice, restorani i kafići zatvoreni. Prošlo mi je kroz glavu da pobegnem i raskinem ugovor. Drugačiji je stil života, ali kasnije sam se navikla – kaže Sanja.
Sjajna pevačica
Nema medalje, pobede, uspeha, koje Sanja Damnjanović nije “začinila” pesmom. Nije joj bilo strano da se lati mikrofona. To joj je porodično, s obzirom na to da se sestra Ana bavi pevanjem:
– Pre rukometa sam išla na folklor, gde je bilo i pevanja, pa sam shvatila da imam sluh. Čak sam se jednom takmičila u školi, kasnije je to preraslo na opštinski nivo, a onda i na teritoriji Beograda. Nisam bila loša. Smatram da imam sluha. Za moje drugarice i njihove uši znam da sam odlična!
Bebisiterka novo zanimanje
Šta ćete raditi u budućnosti?
– Kako stvari stoje, naredne dve godine ću čuvati decu. Razmišljam o poslu, ali ništa konkretno. Kampanjac sam, što se tiče nekih stvari, videćemo, ima vremena. Trenutno se bavim samo Viktorom – smeje se Sanja.
