Politika se od uzvišenih ideja i vizije društva pretvorila u teror, u politiku straha. Običan čovek je neprekidno medijski bombardovan raznim pretnjama, strahovima, strah se izliva sa televizijskih ekrana, štampe, interneta i govora političara.
Savremena elita, u stvari, nema ništa drugo ni da ponudi građanima, javnosti nego strah. Jer, kako je pisao Džordž Orvel: “U naše vreme, politički govori i saopštenja su uglavnom odbrana neodbranjivog.” Ovo je vreme politike straha.
Politika straha je, doduše, stara praksa. Makijaveli je govorio da političari brzo shvate da je bolje “da ih se boje, nego da ih vole”.
Uspostavljen je princip “nema alternative” (There is no alternative – TINA)
. Taj princip znači da samo ono što mi (vlast) kažemo postoji i – ništa drugo i zato: glasajte za nas. Uspostavili su ih Ronald Regan i Margaret Tačer. Ali, istovremeno, taj princip je svedočanstvo da je politika ostala bez ideja, da elita ne zna šta da radi. Jer, u ljudskom životu uvek ima alternativa, svaki problem ima alternativu, ako čovek ima viziju. Jedino smrt nema alternativu.
Vreme lobista
U takvom bezidejnom stanju, političari se sve više upliću u privatne živote ljudi određujući im čak i seksualni život. Ovo dovodi do toga da je privatna sfera potpuno politizovana, a javna sfera, gde je mesto politici, postaje depolitizovana. To je najprisutnije u Americi i znači potpuno nepoverenje prema ljudima, u njihovu sposobnost da žive i rešavaju probleme.
Ljudima se ne može verovati i zato se ne može očekivati da oni žive svoje živote odgovorno. To tretiranje odraslih ljudi kao dece je postalo jedan od osnovnih principa savremene političke klase. Tako politička elita potpuno isključuje čoveka kao političko biće i tretira ga kao žrtvu, bespomoćnog, kao klijenta, krajnjeg korisnika, potrošača, ali nikako ne uzima narod kao političko biće. Zato se na Zapadu širi masovna kultura žrtve, svaki čovek se oseća žrtvom nečega.
Bez suštine, bez značenja politike, a gonjeni održavanjem politike straha, politička klasa je stalno u predizbornim kampanjama, stalno je neka žurba i pritisak na javnost. Iza svega ne stoji ništa, nema ciljeva za razvoj društva. U prikrivanju praznine, javnosti se nudi svetska scena, mundijalizam ili kosmopolitizam. To znači da nema konkretne stvarnosti, nema domaće javnosti. Takva politika se onda prepušta takozvanom civilnom društvu, što u realnosti znači prepuštanje mrežama raznih lobista i nevladinih organizacija.
Politika straha znači da političari svesno manipulišu ljudima, njihovim zabrinutostima i strahovima, zebnjom… kako bi ostvarili svoje političke ciljeve. Kako je politika praznija i bez ikakvog smisla i jasnog viđenja budućnost, politika straha je intenzivnija i praktično dominantna. Stvara se, naime, ambijent nesigurnosti u društvu, ljudi postaju ranjivi i političari im onda nameću da oni, ljudi, i ne znaju šta je u njihovom najboljem interesu.
Takozvani eksperti
Na kraju, postaje nedovoljno nametnuti ljudima šta će da rade, kako da se ponašaju i šta da misle, šta treba da bude u njihovim glavama. U školama deca uče šta da misle, a ne kako da misle. Javlja se policija mišljenja koja koristi emotivni menadžment.
U javnoj komunikaciji je stvoren sistem zaštite zvaničnih verzija i uterivanja ljudi u besmislene šablone, sistem poznat kao politička korektnost. To je nametnuto kao opšti konsenzus i svako ko se tome protivi i ne uklapa biva prokažen, napadan i, na kraju, izopšten. I onda se, umesto političkog progresa i vizije javnosti, kroz politiku straha nudi preživljavanje, što je politička akcija danas. Pa su tako, u toj politici, najvažnije klimatske promene i globalno otopljavanje, sida (AIDS), velike nesreće i prirodne kastastrofe i spasavanje hrane od zagađenja.
Neprestano držanje ljudi u strahu od bilo čega, od hrane do seksa, postalo je jedan od ključnih političkih instrumenata. Umesto razvoja, humanosti i budućnosti, ljudima se svakodnevno nudi strah.
Tu industriju straha predvode razni eksperti. Najednom su ti raznorazni eksperti sumnjivog znanja i stručnosti postali javne ličnosti, prepoznatljive sa televizijskih ekrana i naslovnih strana. A u stvari, oni su bili samo sluge, pudlice političara i moćnih kompanija koje su na tome zarađivale milijarde dolara, a političari popunjavali svoje političke praznine. I, naravno, ključnu ulogu u politici straha, u plašenju ljudi, imaju mediji.
Kada je Frenklin Ruzvelt postao američki predsednik, u veoma teško vreme 1936. godine, on je prvo rekao svojim saradnicima da ne želi da vidi nijednog eksperta, “stručnjaka”. To je, rekao je, najkompromitovanija grupa ljudi.
Prevrtljiva Siriza
Možda je najbizarniji primer Grčka, gde je vladajuća Siriza na jednom programu dobila izbore i onda se odmah odrekla tog programa i prihvatila ono protiv čega su građani glasali.
Bio je čak i referendum koji je organizovala sama Siriza, na kojem su Grci odbacili prinudnu upravu EU i Međunarodnog monetarnog fonda i glasali za svoju politiku i za svoju zemlju Grčku – ali je vladajuća Siriza odmah odbacila rezultate referenduma i nastavila po starom, nastavila je sa politikom koja je upropastila tu zemlju. U Belgiji, na primer, već nekoliko godina zemljom rukovodi vlada koju niko nije birao, nema demokratski mandat, nego je nametnut ukazom belgijskog kralja.
Ekstremni pesimizam
U nedostatku političke vizije i ideje, politička klasa neprestano plaši javnost raznim katastrofama i teškim stanjem, još težim odlukama za koje ne postoji alternativa. Tako, ne samo što unosi strah, nego i navikava izborno telo na mala očekivanja, da se naviknu na loše i onda od političara sve manje i očekuju. To je ekstremno pesimističko viđenje ljudske prirode i, na kraju, nepoverenje, gotovo gađenje na mogućnosti ljudskog bića.
