Jedan od ključnih trendova promena u svetu je demontaža nacionalnih vlada. U toku je demontiranje tradicionalnih državnih funkcija, od zdravstvene zaštite do obrazovanja i penzija, a te funkcije postepeno preuzimaju banke kao gospodari društva. To je potpuno nova funkcija banaka mada sam taj proces uopšte nije nov. On traje još od buržoaskih revolucija kada banke dobijaju na značaju pre svega štampanjem i kontrolom novca. Banke postepeno preuzimaju funkcije države uključujući i državni suverenitet.
Jedan od Rotšilda je odavno rekao: “Dajte mi priliku da štampam novac i savršeno me neće biti briga ko piše i donosi zakone.”
Vlade su se u savremenom svetu pretvorile u “komitete” koji upravljaju poslovima buržoazije, prvenstveno gospodara novca. U narednoj fazi banke će potpuno uzurpirati funkcije države koja im više neće biti potrebna. To je uloga globalizacije. Ali, ne ide baš sve prema tom planu.
Očuvati legitimitet
Posle godina globalizacije i ideologije nestanka nacija i nacionalizma u svetu se ponovo vraćaju nacionalna pripadnost i nacionalizam. Globalizacija nije uspela. Nacionalizam se vraća na celom Zapadu, odakle je ideologija globalizacije i krenula. Savremena istorija je pokazala kakve katastrofalne posledice za društvo i svet u celini može da ima nedostatak zajedničkog nacionalnog identiteta, pa se po ko zna koji put pokazalo da je jak nacionalni identitet, što nije obavezno i etnički nego pripadnost državi, jedan od uslova stabilnosti država i društva.
Dugo je u zapadnim akademskim krugovima koji su to širili u javnost vladao pogled da su nacije – države, konstrukcija koje je neko izmislio; one nisu rezultat iskustva istorije jer mogu da nestanu pošto ih je navodno neko izmislio da budu demontirane, isto kao i nacionalno osećanje.
Ali, nacionalizam može da ima pozitivnu ulogu u razvoju društva. Na primer, u istočnoj Evropi, koja se svojim nacionalnim osećanjima opire globalizaciji i poništavanju unutar Evropske unije. Te države je kako-tako očuvao upravo nacionalni osećaj, a ne demokratija uvezena iz EU i neoliberalni model.
Neka vrsta nacionalizam se sada vraća i na Zapad i u Ameriku. To se dešava uprkos združenim snagama vodećih političkih partija, medija i elite, koje bi da spreči takav razvoj.
Taj nacionalizam je sada drugačiji od ranijih vremena. Nijedna nacionalistička parija ne zagovara agresiju, ne zagovara napad na druge zemlje već, naprotiv, odbranu sopstvene zemlje od globalističkih elita. U evropskom slučaju taj se nacionalizam ispoljava kao anti-EU.
U osnovi, novi nacionalizam može da bude veoma korisna i dobra pojava, jer može da sačuva države, da obezbedi suverenitet, a na osnovu toga i legitimitet progresa i reformi društva.
Nova istorija
Dok se Zapad zamajava lažima tračevima i dvorskim speletkama, na jednom drugom delu sveta nastaje istorija. Šangajska organizacija za saradnju (SCO) postaje najveća politička organizacija na svetu. Godine 2017, na godišnjem skupu SCO, koja je osnovana 2001. godine, u punopravno članstvo su primljeni Indija i Pakistan.
U SCO su već Kina, Rusija i četiri centralnoazijske države: Kazahstan, Uzbekistan, Kirgistan i Tadžikistan. To je sada grupa od osam zemalja, nova G8, koja je najveća politička organizacija na svetu, kad je reč o teirtoriji i broju stanovnika, kao i grupa koja okuplja četiri nuklearne sile.
U tom svetlu je zapadna G7 potpuno nevažna, kao što je to pokazao njen poslednji samit u Taormini, u Italiji. Glavna je sada nova, alternativna G8. Od samog osnivanja SCO je na Zapadu ponižavana i odbacivana kao najobičnija pričaonica – ali realnost je potpuno drugačija.
To je grupa u kojoj su zajedno Rusija, Kina, Indija i Pakistan, na primer. O pridruženju toj mreži razmišlja Japan, a i Iran bi mogao da postane novi član SCO, na čemu zajednički rade Rusija i Kina. Važno je podsetiti da Kina ima veoma dobru saradnju i sa Katarom i sa Saudijskom Arabijom. Kina je najveći kupac katarskog gasa.
Problem je što bi se uskoro moglo desiti da taj gas Kina plaća u juanima sa zlatnom podlogom umesto dolarima. Istovremeno, Katar sarađuje sa Iranom, u čemu je ključ njihova zajednička eksploatacija jednog bazena gasa, najvećeg u svetu, koji dve zemlje dele u Persijskom zalivu.
EU prva žrtva
Godina 2016. otvorila je dva ključna procesa: desili su se početak deglobalizacije i povratak suvereniteta država. Oba ta procesa donose tektonske promene i definisaće budućnost savremenog sveta. Deglobalizacija sobom nosi i proces povratka državnog suvereniteta, što je u političkom smislu najvažnija posledica. O početku vraćanja suvereniteta svedoči referendum u Velikoj Britaniji o izlasku iz Evropske unije. Bez suvereniteta država nema ni političke odgovornosti, i taj povratak odgovornosti je osnovni uslov za izlazak iz ne samo političke, nego i ekonomske krize Zapada. U uslovima globalizacije i globalističkih integracija ne postoji odgovornost nacionalnih vlada.
Među prvim žrtvama povratka suvereniteta će biti Evropska unija koja je vremenom postala jedan od ključnih instrumenata globalizacijske mreže. Zato su otpori i najveći u EU.
Novi put svile
Desila se ključna promena: stvorena je nova podela sveta – na zapadni i na ne-zapadni. Taj ne-zapadni deo je u ovom vremenu nosilac ekonomije sveta i svetskih finansija, koji sve više postaje i naučni i intelektualni centar, i nema nameru da gubi vreme, ne čeka niti se zamajava sa zapadom.
Na neki način, temelji novog svetskog poretka su već stvoreni. Na samitu u Pekingu 2017. učestvovalo je 29 šefova država i vlada. Novi projekat o kome se razgovaralo “Jedan pojas, jedan put” ili popularno nazvan “Put svile”, potvrda je da ne-zapadni svet preuzima globalnu inicijativu.
