Kada se, pre pedesetak godina, čuveni britanski istoričar A. J. P. Tejlor preselio iz Oksforda u London, objasnio je to željom da “bude među ljudima”, da “pripada svetu”.
I, zaista, London su pre svega ljudi koji u njemu žive, dolaze i odlaze. Ta zavodljiva, a nevidljiva hemija među ljudima koju London inspiriše je ono što taj grad čini toliko primamljivim.
U gradu Londonu živi oko devet miliona ljuudi, ali sa opštinama na obroncima grada, britanska prestonica ima skoro 12 miliona stanovnika. Uz to svakoga dana na posao dolazi oko 2,5 miliona ljudi koji žive u drugim mestima.
Ako se tome dodaju i turisti, onda se u svakom času na ulicama i predgrađima tog grada kreće najmanje 15 miliona ljudskih bića.
Grad stranaca
Žitelji Londona među sobom koriste oko 300 jezika, a više od 50 etničkih zajednica (strance obično zovu etničkim zajednicama) broje više od 10.000 članova. U jednoj školi u južnom Londonu, u Sauthifildsu, kod Vimbldona, učenici govore 100 jezika. Tolika je šarolikost Londona.
Prema zvaničnim, ali u osnovi nepotpunim podacima, skoro polovina žitelja Londona nije rođena u Ujedinjenom kraljevstvu, a bezmalo njih 40 odsto nije bele boje kože.
London je grad stranaca i imigranata, nesrećnika i srećnika iz celog sveta. Ne postoji deo sveta, makar najmanji i najzabitiji, odakle nema ljudi koi žive u Londonu.
I to je oduvek tako bilo, grad na Temzi je vekovima privlačio ljude iz sveta, i one koji su bežali od bede i progona i one koji su svoju sreću i bogatstvo, ali i znanje, želeli da podele sa tim gradom.
U sadašnjem vremenu London je najviše privukao ljude iz Azije, potom iz Afrike i sa Kariba, sve zemlje bivše kolonije, Bliskog istoka. Među “belima”, najbrojnije su etničke zajednice Poljaka, kiparskih Grka, sada i Rusa, pa onda Italijana i Srba.
London ima dugo iskustvo u organizovanju života za veliki broj ljudi. Taj grad je, na primer, 1900. godine imao pet miliona stanovnika, koliko danas, posle više od stotinu godina, u Evropi ima samo Pariz.
Njegovi lideri su još tada, pre više od jednog veka, imali viziju gradskih potreba, u budućnosti, pa su izgradili infrastrukturu koja i danas podmiruje London.
Tako, na primer, u Londonu u poslednjih stotinu godina nije izgrađena nijedna nova linija podzemne železnice, ali njenih 480 kilometara pruga i dalje podmiruje oko tri miliona putnika svakoga dana. Sistem kanalizacije koji funkcioniše izgrađen je u drugoj polovini 19. veka. London je imao viziju budućnosti.
London nema istančanu gradsku lepotu poput Pariza, Rima ili Sevilje, ali ima neverovatnu ljudsku energiju koju prenosi na sve koji ga posete i zbog koje ga nikada ne zaboravljaju. Gotovo da nema čoveka koji ne poželi da ponovo dođe – ukoliko već nije odlučio da ostane u Londonu.
Zazidana reka
Pored ljudi, svoj vekovni život “žive” i nezaboravna londonska mesta na koje bi bilo korisno podsetiti. Da krenemo od najprepoznatljivijeg simbola Londona – Vestminsterske satne kule, što je zvaničan naziv, mada je poznatija po nadimku Big Ben.
Taj nadimak je dobila po velikom zvonu koje otkucava pune sate, ali uprkos raznim teorijama, nije jasno ko je autor nadimka i zašto.
Big Ben je verovatno najpoznatiji javni časovnik na svetu, Na tom mestu je prva “sahat kula” izgrađena još 1288. godine koja je nestala u požaru početkom 19 veka. Sadašnji Big Ben je sagrađen sredinom 19. veka, a prvi otkucaji časovnika, koji još uvek radi, bili su 31. maja 1859 godine.
Prvi utisak ljudi koji vide Big Ben je da je mnogo manji od onoga kakvoga su ga zamišljali sa fotografija i televizijskih snimaka – ali, ipak, nije mali.
Big Ben je ukupno visok 96,3 metra, a četiri časovnika su na visini od 55 metara. Četiri časovnika, na svakoj strani Big Bena po jedan, prečnika su po sedam metara, a od “pogleda” ih deli metalna konstrukcija koju ispunjava 312 komada stakla.
Satni mehanizam se mehanički navija jednom nedeljno, a časovničari moraju da iskoračuju 334 stepenika, jer Big Ben nema lift.
Big Ben je deo još jednog simbola Londona, britanskog Parlamenta. Ta zgrada koja je je 1987. godine postala deo Uneskovog svetskog kulturnog nasleđa, na neki je način simbol britanske tradicje i njene starine.
Ali, sadašnja rezidencija nije tako stara. Na tom mestu u Vestminsteru je, u 11. veku, sagrađena rezidencija engleskih kraljeva. To je bilo ostrvo, tačnije ada, koju je činila jedna lokalna reka na svom ušću u Temzu.
Ta reka je kasnije zazidana ulicama, pa tako kada koračate Vestminsterom oko Parlamenta, imajte na umu da “idete po vodi” – ispod ulice je davno zaboravljena reka.
London je poznat po svojim pabovima, a dugo su i ljubomorno čuvali izgled svojih taksija. Međutim, fabriku su nedavno morali da prodaju.
Mnogo šta je prodato strancima, ali duh Londona i njegovu magiju nije moguće prodati.
Marks – čuveni imigrant
Najpoznatiji londonski imigrant je svakako Karl Marks. Njegov radni sto u Britanskoj biblioteci i njegov grob u sverenom Londonu su među najposećenijim turističkim mestima u gradu. Marks je kao izbeglica došao u London 1851. godine, gde je umro 1883. godine.
Marks je sahranjen na groblju u Haj Gejtu, u severnom Londonu. Sadašnji spomenik sa velikom Marksovom (mermernom) glavom podignut je 1959. godine. Negde tokom 1970. godine neko je pokušao da minira spomenik i odrubi glavu, ali nije uspeo.
Poseta Marksovom grobu se sada, u duhu vremena, naplaćuje. Ulaznica košta tri funte.
Posebni muzeji
Posebnost muzejskog Londona je u tome što to nisu samo muzeji o onome što je stvarno bilo, nego ima i muzeja o nečemu što u stvarnosti nije postojalo. To je, pre svega Muzej Šerloka Holmsa, čuvenog literarnog detektiv a autora ser Artura Konana.
