Jedna od omiljenih mera kreatora politike straha je pušenje. Tokom dve decenije posle Drugog svetskog rata, većina ljudi na Zapadu je pušilo. U Britaniji, na primer, tri četvrtine odraslih muškaraca su bili pušači. Vremenom je broj pušača smanjivan. Kako se broj pušača smanjivao, tako su rasli intenzitet antipušačke kampanje i borba protiv pušenja pod izgovorom zaštite zdravlja ljudi i troškova državnog zdravstva koji su se pojačavali. To je postao novi unosan posao.
Ali, pošto je pušenje lična stvar, lični izbor, kampanja je zadirala u lične slobode i privatnost, pa su se borci protiv pušenja okrenuli ka drugoj temi – zaštiti onih koji ne puše jer, navodno, pušenje ugrožava one koji ne pale cigaretu. Kao i obično, glavna tema su deca. Tako je na kraju pušenje zabranjeno ne zbog pušača, nego zbog onih koji ne puše.
Sve je to išlo uz snažnu podršku političara i vlada koje su tako popunjavali svoje političke praznine. Pod tim izgovorom drastično su poskupele cigarete, pa tako i veći prihod za budžete, ali se razvila i ilegalna trgovina, pa nije jasno kome to više odgovara – vladama ili kriminalcima? Kampanja je, međutim, temeljena na lažnim podacima i zloupotrebi lekarskih istraživanja. Glavnu ulogu su ponovo imali mediji.
Grešne i smrdljive
Prvi, koliko je poznato, prvi čovek u Evropi koji je bio javno protiv pušenja jeste engleski kralj Džejms Prvi koji je, nekoliko godina pošto je duvan stigao u Evropu, 1604. pokrenuo kampanju protiv duvana koji je nazvao “grešnim i smrdljivim” običajem. Engleski kralj je verovao da je duvan ubica ljudi. Pad broja pušača, međutim, nije izazvao reakcije, pa je u Americi pokrenuta kampanja protiv pušenja zbog takozvanog pasivnog pušenja i za zaštitu onih koji ne puše, što je definisano kao “ambijentalno pušenje”. Iako su američka istraživanja pokazala da je veoma teško utvrditi bilo kakvu vezu nepušača koji dele prostor sa pušačima i njihovih oboljenja, uključujući rak i srčane tegobe, mediji su pokrenuli veliku kampanju koju je pratilo osnivanje velikog broja nevladinih organizacija koje su preuzele brigu o nepušačima i njihovom zdravlju. Stvoren je novi veliki posao, a pod zaštitom američke vlade. Sve je dobilo puni zamah početkom devedesetih godina prošlog veka. Iako nije bilo dokaza, kampanja se i dalje bazirala na nepušačima.
Do koje mere ide to ludilo, primer je i film o Vinstonu Čerčilu. Naslov filma je “Čerčil” a autor Džonatan Teplicki. Britanskog državnika igra Brajan Koks. Pošto je Čerčil bio pušač, nemoguće je izbeći tu činjenicu u filmu – ali u ovom filmskom izdanju Čerčil puši “elektronsku cigaru”. Pa ni to nije bilo dovoljno nego je na početku filma stajalo upozorenje da ima i scena s cigarom. Neverovatno. U takvom ambijentu nema napretka.
Srozavanje nauke
Dvoje naučnika sa Univerziteta u Oklandu, Novi Zeland, Robert Biglhol i Rut Bonita zatražili su 2015. da se, pod autoritetom Ujedinjenih nacija, zabrani duvan u celom svetu. Ne da se zabrani pušenje nego da se ukinu duvan i cigarete! Oni traže da se to učini najdalje do 2040. i tvrde da bi se na taj način spaslo milijarda života do kraja 21. veka.
Ti naučnici kažu da, mada se u razvijenim zemljama broj pušača smanjuje, ljudi i dalje puše u celom svetu, posebno u Aziji, Bliskom istoku i Africi. Znači, i njima treba zabraniti pušenje. Oni kažu da još uvek preko milijardu ljudi u svetu puši, pa su iz toga izveli procenu da će do kraja veka biti spaseno milijardu života. Zanimljiivo je da nijedan od tih naučnika nije ustao protiv ubijanja ljudi u ratovima ili protiv zagađenja raznoraznim taktičkim nuklearnim oružjem i bojnim otrovima.
Po starom sistemu globalne elite, prljavi poslovi se obično daju provincijalnim i beznačajnim “naučnicima”, što kažu Englezi “najpoznatijim ljudima za koje nikada niste čuli”.
Pritisci i kampanja o klimatskim promenama i drugim projektima straha su doveli do potiskavanja stvarnih naučnika i ljudi sa idejama o stvarnom, a ne kompjuterskom životu. To je dovelo do srozavanja nauke na nivo propagande, čiji je cilj da “opravda” političke projekte i manipulacije. Dovelo je to ne samo do erozije društva nego i do pada ekonomije jer više nema stvarnog znanja i stvarnih projekata koji nose razvoj društva i privrede. To je verovatno najveća posledica politike straha i klimatskih promena, te najskuplje manipulacije u savremenoj istoriji.
Nema dokaza
Tokom 1998. godine, Svetska zdravstvena organizacija obavila je veliko istraživanje o tome. Cilj je bio da se dokaže kako nepušači plaćaju cenu svojim zdravljem iako ne puše. Ali, kada je istraživanje kojim je rukovodila Međunarodna agencija za istraživanje raka sa sedištem u francuskom Lionu završeno, Svetska zdravstvena organizacija je odbila da ga objavi. Zašto? Zato što nije pokazalo ono što se želelo; naprotiv, potpuno suprotno – da nema dokaza. I britanski profesor Dol, koji je prvi počeo istraživanja, javno je rekao da posledice pušenja na nepušače ne postoje. Gde su granice manipulacija i samouverenosti i samopozvanosti nazovi naučnika da se upliću u živote drugih ljudi i da određuju ko će kako da živi? I gde su granice dostojanstva, ako ga uopšte ima, kada se toliko laži i proizvoljnih ocena javno iznosi?
Psi ne dobijaju rak
U poslednjoj deceniji prošlog veka nastala je prava pomama, pa je tako američki profesor Džon Relf, sa Univerziteta Kolorado, tvrdio da su njegova istraživanja pokazala da čak i psi koji žive u kući pušača mogu da dobiju rak pluća. Kada je, međutim, bio suočen sa pitanjima drugih stručnjaka, on je priznao da psi u stvari veoma retko mogu da dobiju rak pluća. Kasnije je otkriveno da je njegovo “istraživanje” obavljeno samo na jednom psu.
