Među neobičnim, ali izuzetno unosnim delom politike straha je bilo lansiranje ekspertske” ideje da olovo u benzinu šteti životnoj okolini i, posebno, zdravlju dece. Zato treba izbaciti olovo iz benzina. Sve je kao i obično počelo u Americi, i to krajem šezdesetih godina 20. veka kada je u povojima krenula kampanja protiv olovnog benzina, iako za to nije bilo nikakvih dokaza.
Nosilac kampanje je bila Agencija američke vlade za zaštitu životne sredine (EPA). Već prvih godina sedamdesetih, počeli su konkretni koraci da se izbaci upotreba standardnog benzina sa olovom. Kao i svaki put u politici straha, angažovani su eksperti koji treba da pokažu da je štetno po zdravlje. Ciljna grupa dokaza su bila deca, jer olovni benzin ugrožava zdravlje dece i sa daleko manjim dozama, nego što se ranije mislilo.
Sumnjive analize
Ekspertske analize su se pokazale kao veoma sumnjive, ali autori politike straha se nisu predavali. Olovo je postalo deo benzina 1921. godine, kada su trojica inženjera američkog “Dženeral motorsa” u Dejtonu, država Ohajo, otkrili da dodavanje male doze olova u benzin, olova tetraethdžl, poboljšava efikasnost motora i uštedu goriva za preko pet procenata.
Ubrzo je benzin počeo da se proizvodi sa dodatkom olova, takozvani olovni benzin. Vremenom je tehnologija napredovala i decenijama se koristilo to gorivo.
“Bezolovna” kampanja se podudara sa nadolazećim vremenom zagađenosti vazduga i rađanja industrije zaštite životne okoline. I, onda, prvo su na udaru bili automobili. Automobili najviše, tvrdilo se u Americi, zagađuju okolinu, jer je, kako je rečeno, pronađeno da u prašini u gradovima ima više koncentracije olova nego u rralnim sredinama. I onda je EPA uvela regulaciju 1973. godine da se smanji procentat olova u benzinu. Ali, za sve to nije bilo dokaza, samo kampanja.
Na primer, nivo olova u krvi je od 1935. godine u Americi bio u konstantnom padu, a za to vreme, minulih 40 godina, upotreba olovnog benzina je povećana za 700 procenata.
I onda je pronađen ekspert, Robert Nidlman, dečiji psiholog sa Univeziteta u Pitsburgu, koji je u to vreme radio na Medicinskom fakultetu Harvard Univerziteta. On i njegov tim su od 1975. do 1978, radili analize nivoa olova u zubima 3.329 dece u dve lokalne sredine države Masačusets.
Bezvredno istraživanje
Uz to, oni su radili i psihološke testove na njihovim roditeljima. Iako je, najviši nivo olova među tom decom bio ispod normalnog standarda, Nidlman i njegov tim su tvrdili da deca sa višim nivoom, mada manjim od normalnog, imaju slabiju inteligenciju od drugih. I manje su uspešna. a pošto se tvrdi da olovo dolazi od izduvnih gasova automobila, profesor je utvrdio da benzin utiče na mentalno zdravlje i da oštećuje mentalnu sposobnost dece.
Ali, pobunili su se drugi stručnjaci i 1981. godine je dečji psiholog dr Kler Ernhart objavila studiju u kojoj pokazuje da je zaključak Nidlmana pogrešan.
Njegovo istraživanje je rađeno na pogrešnom metodu, u prevodu: manipulacija.
Organizovan je potom panel sa velikim brojem naučnika da se analizira rad i utvrđeno je da Nidlman manipulisao, i da je u stvari od sve 3.329 dece uzeo u obzir samo njih 270, koja su njemu odgovarala. Ocenjeno je da je Nidlmanov rad o štetnosti olovnog benzina bezvredan.
Ali, Nidlman je bio američki političko-poslovni projekat, pa je EPA 1986. godine, ipak, izdala regulativu da se olovo u benzinu mora smanjiti za 91 procenat, jer ugrožava zdravlje ljudi. Za to, saopšteno je, postoje naučni dokazi. Britanska Kraljevska komisija za zagađenost životne okoline je, međutim, saopštila da ne postoje dokazi da je olovni benzin opasan po zdravlje. Do istog zaključka su došli i drugi britanski naučnici, obavljeno je još nekoliko istraživanja koja su potvrdila da olovni benzin nema veze sa zdravljem, a pogotovo ne, sa inteligencijom dece.
Unosan posao
Američka vlada je glavne saveznike u zabrani olovnog benzina imala u Svetskoj banci i Evropskoj uniji. Svetska banka je uslovljavala kredite zemljama po svetu time da zabrane upotrebu olovnog benzin, kao Indoneziji, na primer. Evropska unija je odmah, bez ikakvih analiza, uvela zabranu kao i Amerika. Samo pet meseci posle američke zabrane, EU je donela odluku da se od 2000. zabranjuje olovni benzin. Bezolovni benzin, međutim, povećava potrošnju benzina i nafte za preko pet odsto, a samim tim povećava ugljični dioksid u atmosferi.
Pošto se bezolovni benzin više troši, potrošnja sirove nafte, samo u EU se svake godine povećala za 15 do 17 miliona tona. Ali, taj unosni posao nije stao samo na benzinu, ubrzo je u Americi pokrenuta kampanja da se olovo izbaci iz svih domaćih aparata, od televizora do kompjutera. Sve što je već bilo napravljeno i korišćeno – mora da se baci. Samo u Americi i EU bilo je oko 300 miliona televizora i kompjutera. Do 2005. godine u Americi i EU je uvedena potpuna zabrana elektronskih proizvoda koji imaju imalo olova. Samo u EU, cena zamene te opreme je iznosila više od milijardu evra.
Nagrada za manipulacije
Iako je bilo jasno da je sve obmana, EPA je 1996. zabranila upotrebu olovnog benzina i uvela eru bezolovnog goriva. Nidlman je potom objavio i da je od 11 do 38 procenata kriminala u Americi direktno povezano sa olovom, olovnim benzinom. Za nagradu, postao je glavni savetnik američke vlade za olovo.
