Brojni ratovi koje su zapadne zemlje vodile prvih decenija 21. veka su temeljno promenili zapadna društva. To su postala frustrirana društva prepuna nasilja i nasilje je postalo deo svakodnevne kulture. Svakoga dana mediji nude javnosti laži o ubijanju nedužnih ljudi hiljadama kilometara daleko, stradanjima nevinih i razbijanju porodica, a oni koji su to činili i čine slave se kao heroji.
Veličanje ubica
Londonski “Dejli mejl” doneo je u novembru 2016. priču o “heroju”, vojnom snajperisti koji tvrdi da je do tada, a u poslednjih 13 godina, svojim snajperom ubio 47 ljudi. I to se u novinama slavi kao veliko herojsko dostignuće. Najviše ih je ubio u Avganistanu. U novembru je bio na “službi” u Iraku, u vojnoj bazi “Al Asad”, 60 kilometara jugozapadno od Mosula, gde je smešteno oko 2.000 vojnika, uglavnom britanskih, američkih i danskih. I tvrdi se, britanski snajperista čuva sve te vojnike i to tako što odmah ubija svakog džihadistu koji se usudi da priđe.
Prema nekim analizama, u profesionalnom sastavu zapadnih armija ima jedan odsto psihopata i te psihopate su uglavnom snajperisti. Uzdizanje tih psihopata u heroje truje društvo i šta onda da se očekuje od mladih ljudi koji se svakodnevno medijski zasipaju pričama o tom “herojstvu”.
Na stranu sve te laži i pitanja, šta će uopšte strani vojnici tu i zašto je došlo do stradanja i haosa u Iraku. Ostaje, međutim, to slavljenje ubica i veličanje ljudi koji ubijaju druge ljude, a da oni nisu nikada naneli bilo kakvu štetu njihovim zemljama.
Posle više od petnaest godina američkih (ali i britanskih) ratova u Iraku i Avganistanu, jedan od rezultata je i privatizacija rata, angažovanje plaćenika i privatnih kompanija da vode ratove u ime Amerike i Britanije. Amerika je, u stvari, u velikoj meri privatizovala ratove. To je povratak u srednji vek, kada su kraljevi iznajmljivali privatne armije za svoje ratove.
Sada i dronovima komanduju ljudi iz privatnih kompanija, a ne američka vojska.
Početak plaćeništva
Bivši padobranac američke armije i plaćenik u privatnoj kompaniji Dajnkorp u Africi, a sada profesor Nacionalnog univerziteta odbrane Šon Mekfejt kaže da je Amerika, oslanjanjem na privatne kompanije, “otvorila Pandorinu kutiju plaćeništva” i “sada privatni ratnici raznih fela izlaze iz senki i ulaze u ratovanje za profit. On smatra da je to veoma opasno. To znači da sila nacionalnih država sada mora da se sukobi, takmiči sa transnacionalnim korporacijama, raznim međunarodnim telima, nevladinim organizacijama, regionalnim i etničkim interesima i terorističkim organizacijama u šahovskoj igri međunarodnih odnosa.
Nove profesionalne privatne armije upadaju u tradicionalni državni monopol sile, što je ulazak u novu eru. Ali, kaže, ta era, više liči na srednjovekovno uređenje u Evropi, pre konstituisanja i dominacija nacionalnih, suverenih država sa državnim armijama. Na vreme od pre mira u Vestfaliji 1648. godine. Današnje privatne vojne kompanije su organizovane kao legalne korporacije koje prodaju svoje usluge onome ko više plati ili onome ko je najmoćniji. Sve za profit. Nije jasno da li se te kompanije iznajmljuju za borbe ili za kreiranje sukoba.
U Iraku, posle završetka operacija invazije, Amerika nije imala dovoljno vojske da ostane u toj zemlji i Pentagon se onda sve više oslanjao na privatne armije i kompanije. U američkoj živoj sili u Iraku, 50 odsto su bili plaćenici, a u Avganistanu čak 70 odsto procentata.
Mekfejt tvrdi da su vlasti u Vašingtonu imale pogrešnu procenu kada su verovale da će rat u Iraku potrajati nekoliko nedelja. Ali, nije bilo tako, i krenulo se u anagažovanje privatnih kompanija što je bila na brzinu doneta odluka, odluka u nemogućnsoti. U Iraku i Avganistanu, Amerika sada (2016) ima 207.000 plaćenika. To je više nego ikada do sada u svim američkim ratovima.
Zanimljivo je da je Amerika i u Drugom svetskom ratu koristila plaćenike – oni su činili 10 odsto američkih snaga.
Radna grupa UN je dobila informaciju iz nekoliko izvora da 70 odsto budžeta za obaveštajne službe Amerike ide u džepove privatnih kompanija. Te kompanije imaju status tajnosti, tajni, i niko ne zna šta rade i ko su. To su sada ogromna i moćna preduzeća u koja su upletene i nekada važne kompanije i banke, i to iz svih sfera, iz svih polja rada. Sve čuvene banke i naftni giganti, od “Goldman Saksa” do “Dojče banke”, “Šela” i “Britiš petrol” povezane su sa privatnim vojnim kompanijama.
Plaćenici iz senke
Verovatno je javnosti najpoznatija i najozloglašenija privatna armija Blekvoter koja je godinama optuživana za zločine, nasilje nad civilima i pljačku, pre nego što je počela da menja imena. Posebno je činila zločine u Iraku. Sada se ta kompanija zove Akademi, ali ima ona još nekoliko drugih svojih kompanija, takozvanih “školjki” i radi ne samo sa američkom vladom, nego i sa drugima u svetu. Jedan od tih operacija je borba protiv takozvanih pirata u severnoj Africi. Ili u Ukrajini. Njen osnivač Erik Prins je, posle serije optužbi, pobegao iz Amerike i sada živi u Dubaiju, gde formalno vodi kompaniju plaćenika veterana. Među njegovim klijentima je i Abu Dabi.
Pentagon bez inspekcije
Samo do 1999. do 2008. troškovi Pentagona na privatne armije su skočili od 165 milijardi godišnje na 446 milijardi dolara. Ali, i to su samo procene, jer Pentagon ne dozvoljava inspekciju. Tu se krije i objašnjenje velikog porasta američkog budžeta za Pentagon.
