Mnogo je onih koji su skloni da veruju da su za stabilnost na Balkanu, ili kako se sve češće govori: na Zapadnom Balkanu, ključni Srbi i Albanci, kao dva najbrojnija naroda. Na Zapadu se doduše veruje da su to samo Albanci, jer su oni verni Zapadu i imaju rušilački kapacitet.
Albanci su isplivali na talasu podizvođača geopolitičkih radova, pre svega Amerike i u ovoj fazi istorije deluju kao pobednici u rivalskim bitkama balkanskih naroda.
Ali, to nisu “pobede” Albanaca nego Amerikanaca. Etnički Albanci na Balkanu, ipak, precenjuju svoje mogućnosti i, u zaboravu sluganske uloge u geopolitičkim igrama počinju da veruju da mogu biti presudni akteri balkanske političke scene.
Proizvođači nesreće
U politici se, međutim, nerealan pristup i precenjivanje sopstvenih mogućnosti skupo plaćaju i, posle godina nagrađivanja za prihvaćenu ulogu u stranim interesima, Albanci su na putu da izgube svoj dosadašnji status.
Švajcarski list “Noje ciriher cajtung”, koji je obično dobro upućen u albanske poslove, ocenio je 2017. godine da se “Albanci na Balkanu osećaju jači, nego ikad”.
I to ne samo zbog podrške ključnih zemalja Zapada, nego i zbog procene da su albanski susedi, njihovi “tradicionalni protivnici”, Srbija, Grčka i Makedonija znatno oslabljeni.
Istovremeno, Albanci veruju, prema privatnim izjavama njihovih lidera, da su moćni i zbog toga što se ti njihovi susedi sve više politički oslanjaju na zapadne zemlje koje su i najveći albanski zaštitnici.
Drugim rečima, isti je “gazda”, s tim što Albanci smatraju da prema njima te zapadne zemlje imaju obavezu, dug, pošto su oni njihovi podizvođači balkanske nesreće.
Bez Albanaca ne bi bilo ni bombardovanja Srbije. I upravo od te 1999. godine počinje da buja albanski osećaj moći.
Tako je projekat “Prirodne Albanije” u demonstraciji te pogubne samouverenosti ovih dana (mart 2017) ostvario prvi korak – doneta je takozvana Tiranska deklaracija kojom Albanci, na čelu sa zvaničnom Tiranom, traže prekrajanje strukture države Makedonije, stvaranje uslova da ta država nestane i otvori put izgradnji onoga što se u stvarnosti zove Velika Albanija. Ovo je prvi put da se dokument takve prirode donosi pod autoritetom zvanične Albanije. U postojećim okolnostima, u realnosti, to bi gotovo sigurno dovelo do novog rata na Balkanu.
Destruktivni poslovi
Makedonija jednostavno ne može u miru da nestane, a kada izbije rat, onda bi nasuprot Albanaca gotovo sigurno bile uvučene i Srbija, Crna Gora i Grčka, a verovatno i Bugarska.
U očiglednom precenjivanju svojih potencijala, Albanci bi, vrlo je verovatno, doveli do tog rata. Takva mogućnost ne bi se smela potcenjivati.
Trebalo bi podsetiti da Tiransku deklaraciju treba razlikovati od legitimnog prava Albanije kao matične zemlje Albanaca da vodi računa i štiti Albance i u drugim zemljama. To je legitimno, što su potvrdile i susedne zemlje sa albanskom populacijom.
U krugovima političkih hroničara vlada uverenje da projekat “Velike Albanije” ima podršku Zapada i, pre svega, Amerike koja Albance vidi kao ključne saveznike u destruktivnim poslovima na Balkanu. Ima mnogo razloga za takvo uverenje, ali, situacija u svetu se menja i sve liči na još jednu istorijsku grešku albanske elite i početak kraja povlašćenog statusa koji Albanci uživaju među zapadnim zemljama.
Uz to, savezništva na Balkanu se često menjaju, pa niko ne može da kaže kakva će biti u skorijoj budućnosti. U tako stvorenoj atmosferi, u delu zapadnih političkih krugova se nameće ideja da su Albanci ti koji će odrediti sudbinu Balkana. Oni doduše, mogu za tuđi račun da izazivaju krize, čak i ratove, ali objektivno, Albanci nemaju kapacitet za tako velike zalogaje koje su naumili, pa ma kakvu podršku imali od nekih zapadnih zemalja.
Proslava kao opomena
Nekadašnji praznik, poznat kao Dan albanske zastave, 28. novembra 2012. proslavljen je kao dan albanske države i svih etničkih Albanaca. Svečanostima je dominirala primetno preterana euforija čije su, utisak je, osnove nacionalizam i emocija mržnje prema drugima, a ne zadovoljstvo jubilejom.
Ta dimenzija proslave je opomena i Albancima i onima koji ih podržavaju. Za Albance je to loš znak, jer podgrevanje mržnje nagoveštava, pre svega, bolan proces samoizolacije, potpunog zatvaranja albanskog etničkog korpusa. Albanci su zaista, sada je to pokazano, u nekom čudnom samozadovoljstvu. Kroz mržnju prema drugima, idu ka samoizolaciji i zatvaranju i to pre svega prema prvim komšijama.
To je za Albance, kao i za svaki narod, veoma loš znak i obavezno vodi u novo zaostajanje koje bi moglo da inspiriše sukobe sa onima pored kojih se živi i od kojih se, suštinski, i zavisi.
Prijateljstvo s Amerikom
Kako “Prirodna Albanija” planira da ostvari svoj “san”? Prema izjavama i pisanjima formalnog lidera tog pokreta Koče Danaja, pre svega, “kroz diskusije sa susedima i uz pomoć Amerike, mirnim putem”. Ako je suditi po istoriji i iskustvu u radu sa Albancima, i na najnovije intenziviranje kampanje neko ih je nagovorio. Ako je verovati Danaju iza njih stoji Amerika, a on tvrdi i da “Međunarodna zajednica nema ništa protiv”. Da li je sve to realno? Ko zna. Teško da bi se to moglo dogoditi bez nekog velikog rata i pomeranja u međunarodnim odnosima.
