Londonski Međunarodni institut za strateške studije ocenjuje da je region Balkana “ponovo dobio veći strateški značaj, jer su Rusi pojačali interes za njega”. Taj Institut tvrdi i da, Rusi, međutim, još uvek ne uspevaju da učvrste svoj uticaj.
Na Balkan se vraćaju stari rivali i oživljavaju stara rivalstva svetskih i regionalnih sila. Aktivnije angažovanje svetskih sila na Balkanu je po pravilu deo šire svetske krize i znak priprema za njeno intenziviranje, kao i pouzdan nagoveštaj povratka takozvanog hladnog rata u međunarodne odnose. Istorijska iskustva sugerišu da to nikada nije dobro za balkanske zemlje.
To nije doduše novo iskustvo za Balkan, ali su sadašnje okolnosti bitno drugačije. Sada je mnogo više igrača u balkanskom kazinu, a i sam Balkan ima veći broj slabih i nakaradnih država, nego što ih je bilo. Uz to, neke od balkanskih država i formalno pripadaju zapadnim blokovima, Evropskoj uniji i NATO paktu, a nekoliko ih je izvan tih saveza i velika je verovatnoća da će tako ostati. Pored Amerike i Rusije, tu su sada Nemačka, Velika Britanija i Francuska, i u velikoj meri Turska. Na Balkanu je po prvi put prisutna i Kina. A Kina nigde ne ide pre nego što dobro proceni, pa je verovatno da će se na kineski interes morati računati na duži rok.
Balkanska igra je sada mnogo složenija. Iako je većina upletenih zemalja deo zapadnog bloka one, međutim, na Balkanu nastupaju pojedinačno sa svojim posebnim strateškim interesima, a nosioci i operativci njihovog rivalstva su uglavnom zemlje regiona i domaća mreža raznih nevladinih organizacija i takozvanih eksperata, lobista.
Nemačka i Francuska koriste EU kao pokriće svog angažovanja iako je jasno da je reč o njihovim nacionalnim, a ne evropskim interesima. Velika Britanija je na putu izlaska iz EU, ali njen status u Evropi u velikoj meri zavisi od političkih instrumenata kojima raspolaže, a Balkan se u Londonu doživljava kao prostor na kome je Ujedinjeno Kraljevstvo tradicionalno prisutno i gde ono može imati daleko veći uticaj nego na mnogim drugim mestima. Britaniji je, drugim rečima, Balkan važan zbog njenog mesta u Evropi, pre svega prema Nemačkoj, a ne u odnosima sa Rusijom.
Prikriveni sukobi
Turska se uključila jer veruje da stare balkanske veze mogu pomoći njenom statusu u Evropi mada njen uticaj ne bi trebalo precenjivati. Amerika je tu ne samo zbog Rusije, mada je to ključni razlog, nego i zbog EU i opet, pre svega, Nemačke. Rusija je oporavljena i veruje da njene tradicionalne veze na Balkanu njoj otvaraju potencijal koji može biti veliki ulog u budućim međunarodnim odnosima i njenom dugoročnijem povratku na taj deo Evrope.
Nerazumna i arogantna politika Zapada je, u stvari, otvorila vrata Rusiji, a ne navodno rusofilstvo balkanskih naroda. Javno se predstavlja da se Zapad na Balkanu bori protiv uticaja Rusije kako bi sprečio instaliranje Moskve u tom delu Evrope, ali iza te javne deklaracije kriju se mnogi sukobi među zapadnim saveznicima.
Tu je pre svega rivalitet između Britanije, Nemačke, Francuske i Amerike. Mnogo je dokaza da njihova suprotstavljanja na Balkanu nemaju velike veze sa borbom protiv Rusije. U osnovi, što se Zapada tiče, osnovni sukob je između Amerike i Britanije, s jedne, i Nemačke, s druge strane. Mnogo je takvih dokaza u Makedoniji, donekle Albaniji, Bosni i Hercegovini i u Srbiji.
U ovoj fazi obnove rivalstva, Zapad je u prednosti, jer odavno ima široku mrežu u svim zemljama Balkana i većina medija je pod zapadnim uticajem. Nevolja je, međutim, što Zapad, sem medijskih manipulacija i specijalnih operacija, nema ništa bitnije da ponudi zemljama Balkana. Ekonomski je na kolenima, a ekonomska pomoć može suštinski da odredi naklonost Balkana.
Amerika je odavno razradila mehanizam po kome kontrolu državnih vlada malih i ekonomski oslabljenih zemalja prepušta Međunarodnom monetarnom fondu i bankama, a američka mreža se bavi nezadovoljstvom javnosti jer se dobro zna da ono što MMF traži i teror banaka obavezno dovode do velikog nezadovoljstva većine građana. I tu onda u pogodnom času nastupaju razne demonstracije i protesti nezadovoljnih pa se ta nagomilana energija javnosti koristi da se, u stvari, ništa ne promeni.
Balansiranje Srbije
U novoj balkanskoj igri, kao i uvek do sada, posebno mesto ima Srbija. Srbija je zemlja koja održava bliske veze sa Rusijom, a istovremeno, zvanični Beograd kao svoj strateški cilj označava članstvo u EU, u zapadnom, dakle, bloku. Srbija ima najveći stepen saradnje sa NATO alijansom, najveći za zemlju koja nije članica, a učestvuje i u vojnim misijama EU. Zbog tako neobičnog i specifičnog položaja, ona je uz Makedoniju i Republiku Srpsku, kao delu Bosne i Hercegovine, u verovatno najtežem položaju u obnovljenoj balkanskoj igri. U velikoj meri, Srbija je uz Makedoniju glavni prostor te balkanske igre, možda čak i važniji od Makedonije jer, u konačnici, Srbija može posredno odrediti i sudbinu Skoplja.
Zvanična Srbija je izabrala put balansiranja između velikih sila. Da li je, međutim, to moguće i do kada? Ako je strateški cilj članstvo u EU, onda to nije moguće i vrlo brzo neće biti izvodljivo. Ali, Srbija s druge strane nije u prilici da raskine veze sa Rusijom. I to iz više razloga. Jedan od njih je i to što Srbija bez Rusije, bez veza sa Rusijom, nije važna Evropi, nije uopšte zanimljiva, gubi svaki značaj.
Puna usta Evrope
Amerika je u velikoj prednosti u odnosu na sve druge i zbog generalno većinskog proameričkog raspoloženja na celom Balkanu. Na Balkanu su svima “puna usta” Evrope, a u stvarnosti svi gledaju ka Americi. Rusija nema te mehanizme i u ovoj fazi ona zaostaje.
