Zna se da je prvi rektor Velike škole u Beogradu bio Konstantin Branković. On je predavao i psihologiju, logiku i pedagogiju. Zna se i sastav prvog nastavničkog kolegijuma. U njemu je od samog početka bio slavni naučnik Josif Pančić koji je predavao prirodopis i agronomiju. Velika škola nije davala stručnjake u današnjem smislu reči, ali za Srbiju, koja je jednom nogom još bila u opanku i ti diplomci značili su mnogo. Školske 1874. godine, među 185 slušatelja, već su četrdeset četvorica došla sa sela. Velika škola je imala Savet, rektore, profesore i slušatelje. Posebnim zakonom je uređeno vladanje svih ovih članova akademske zajednice, s tim što je zakon naročito bio strog prema slušateljima koji su se u to vreme nazivali đacima ili
velikoškolcima. Velikoškolci su bili važna boja u slikovitosti starog Beograda, a naročito đaci iz unutrašnjosti Srbije. Oni, ako baš i nisu uvek bili puki siromasi, izdržavali su se služeći po imućnim kućama za stan i hranu. Živeli su po dvojica, trojica u sobi, spavali na slamarici postavljenoj preko običnih dasaka, prali se kod gazdarice a hranili po aščinicama i narodnim kuhinjama. Učili su pri svetlosti lojane sveće ili provodili večeri kod onog koji je znao da svira u violinu ili frulu, pa su tako u tesnoj sobi pevali i zabavljali se. Najčešće su bili bez devojačkog društva, jer se smatralo nepristojno ženskinjama obratiti se na ulici, a oni nisu imali drugog načina da ih upoznaju. Tada, koju deceniju pred 20. vek, devojke se još nisu upisivale u Veliku školu.
Zaradi za kartu
Beograd je krajem 19. veka još oskudevao u zabavama, pa su se velikoškolci, i bogati i siromašni, muvali po kafanama, jeftinim i zabitim, gde profesori nisu zalazili. Kada je otvoreno Narodno pozorište, njih kao da je ogrejalo sunce. Nisu marili čak ni kada nisu mogli da plate bolje mesto od onog na trećoj galeriji ili što su često predstavu mogli da gledaju besplatno, ali – držeći kulise.
