Avanturizam je završen, najviši vrh Kilimandžara Uhuru Pika (5.895 m) je osvojen. Sada je vreme za turizam, da pokušamo da otkrijemo što više sirovih divljina Afrike, kako drugačije nego na safariju.
Ustajemo lenjo ujutru, u šest, planirani polazak iz hotela je u sedam. Iz nekog razloga svaka aktivnost ovde počinje veoma rano, ili se bar tako zakaže. Iskustveno znamo da će i prevoz i vodiči kasniti, da ćemo se lagano, u ritmu “pole, pole” (polako, polako) koji je njihov stil života, “razvlačiti” na recepciji i ispred hotela. Deveti nam je dan u Africi i gotovo da smo se na to navikli, pa prihvatam ono što ne mogu da promenim.
Specijalni džipovi
U pola devet smeštamo se u safari džipove, specijalna vozila kojima se može ući u nacionalne parkove, stapaju se s prašinom Aruše u svojoj maslinasto-sivoj boji. Ono što ih čini posebnim osim robusnosti jeste krov koji se u potpunosti otvara kako bi turisti mogli da ustanu, fotografišu i razgledaju. Krećemo se kroz haotičan saobraćaj Aruše i napuštamo okvire ovog grada. Sada, izvan “civilizacije, okruženi smo neobičnom prirodom. Pored puta pripadnici plemena Masai čuvaju svoja stada goveda, trguju, radoznalo nas razgledaju. Raspoloženi vozač priča nam o njihovom načinu života, o uslovima u kojima žive. Još jednom neverica da u XXI veku ljudi i dalje tako funkcionišu.
Stajemo na uobičajenu pauzu na pumpi, ali ovo nikako neće biti obična pauza. Okružili su nas pripadnici plemena Masai rešeni da nam nešto prodaju, i ne odustaju od toga. U svojim tradicionalnim nošnjama nude nam sve što su ručno napravili – figurice životinja, priveske, ogrlice, narukvice. Kako im je trgovina u krvi, primećuju da smo mi žene najslabije karike za njihovu rabotu, da s interesovanjem zagledamo ručno rađen nakit i fokusiraju se na nas. Naravno da se u džipove vraćamo sve okićene Masai ogrlicama, još jedan čin prihvatanja Afrike.
Posle nekoliko sati vožnje, drmusanja, prašine, vrućine stižemo na naše odredište Nacionalni park Tarangire koji se prostire na 2.850 kvadratnih metara i mada ogroman, tek je šesti po veličini nacionalni park u Tanzaniji. Prolazimo procedure na samom ulazu. Prolazimo i pored ogromnog skeleta slona koji nas podseća gde smo. Jer, Tarangire park je mesto gde se u čitavoj Tanzaniji nalazi najbrojnija populacija slonova. Pretpostavlja se da je preko 2.500 ovih dobroćudnih džinova svoj dom pronašlo ovde.
I flora i fauna
Ulazimo u park i neverovatan je osećaj da nam je divljina Afrike dozvolila da joj se približimo. Prvo što radimo, otvaramo krov džipa i zauzimamo pozicije “naoružani” svojim telefonima, aparatima, kamerama… Prvo pojavljivanje žirafe izaziva uzvike oduševljenja, pokazujemo jedni drugima, tražimo najbolji kadar. Zatim na scenu stupaju slonovi, manji , veći, u grupama, odmaraju ili se kreću. Euforija je i dalje tu, prosto neverica da smo i mi u ovoj slici, da ovo nije serija “Opstanak” koju gledamo na televiziji. Vremenom se navikavamo na prisustvo životinja, svuda su oko nas, i početna euforija se polako opušta. Jedino je naš kamerman Janez sve vreme fasciniran drvećem baoba. S istim žarom ih sve vreme fotografiše, traži najbolji kadar, do te mere da svi počinjemo da mu pomažemo u tome “Janez, evo ga ovde, evo ga ovde još jedan”, čuje se sa svih strana. Kod nas ostalih samo još jedna želja – da vidimo i pravog pravcatog lava. I ne samo da nam se ispunila već smo ih ugledali u paru – kralj šume i njegova lepša polovina. Odmaraju u hladu baobaba, i potpuno nas ignorišu. Lav pokušava da animira lavicu, ali ona ga lenjo odbije, svi se od srca smejemo ovom prizoru. Nema straha, do trenutka dok se lav ne promeškolji, a mi shvatimo da smo na samo deset metara od njega, u džipu.
Nemirni majmuni
Kao i sve u Africi, i ručak je organizovan u divljini parka. Mesto koje se vodi kao piknik zona, nekoliko stolova i naši vodiči iznose hranu. Pitam se u jednom trenutku kako li lavovi znaju da je ovo piknik zona i da ne treba da dođu ovde. Teram te misli, valjda vodiči znaju šta rade.
Međutim, majmuni definitivno ne mare za piknik zonu. Privučeni mirisima šunjaju se oko nas i vrebaju priliku da nam nešto smažu. Kako okrenemo glavu, evo ih, tu su pored. Najhbrabriji se odvažio da se popne na sto, gde ga je dočekala neprobojna Brankova odbrana, kao iz najboljih rukometnih dana. Ne možemo da zaustavimo smeh od prizora Kokirove borbe za porciju s ovim smelim stanovnikom safarija.
Siti, bogatiji za nesvakidašnje iskustvo i pregršt fotografija, napuštamo ovaj nacionalni park. Međutim, tu nas čeka još jedno iznenađenje. Smeštaj u kome nam je organizovano spavanje je kamp naselje. Ponovo se vraćamo vrećama za spavanje, ovog puta u šatorima. To nam sada već nije problem, pošto su nas Afrika i Kilimandžaro do sada naučili fleksibilnosti.
Poseta Ngoro Ngoro
Noć je u šatorima protekla mirno, toliko smo već umorni da ne pravimo pitanja oko spavanja. Ustajemo, kao i svakog dana, zorom i posle doručka nastavljamo put najpoznatijeg safarija u Tanzaiji – Ngoro Ngoro. Nema osobe kojoj sam pomenula da idem u Tanzaniju, a koja mi nije rekla da ovu destinaciju moram posetiti. Sad mi je jasno i zašto. Ngoro Ngoro je najveći neaktivan krater na svetu prečnika 20 kilometara i jedno je od sedam čuda Afrike. Po sadašnjim dimenzijama se procenjuje da je pri nastanku Ngoro Ngoro bio veći od Kilimandžara. Ngoro Ngoro ne nosi status nacionalnog parka zato što u nekim delovima u njemu žive ljudi – pripadnici plemena Masai. Iz tog razloga vodi se kao rezervat u kome je najveći broj različitih životinjskih vrsta i gde je dom našlo njih čak 25.000!
Ručak na haubi
Ostali smo gotovo nemi pred svim lepotama, ali ono što nam je oduzelo dah jeste nestvarni vidikovac na kome smo se fotografisali. Stapanje i prelivanje boje neba, drveća i zemljišta napravilo je najbolju pozadinu za naše fotografije – grupne, individualne, selfi, ono što je sigurno ovde filteri nisu potrebni, priroda se za sve pobrinula sama.
Kao na traci smenjuju se pred nama slonovi, žirafe, zebre, antilope, lavovi, bafala. Prvi put imamo prilike da izbliza na slobodi posmatramo nilskog konja i flamingose. Da i ovoga puta ručak bude interesantan i da ga moramo čuvati širom otvorenih očiju pobrinuli su se orlovi. Nadletali su sve vreme nad nama čekajući trenutak nepažnje. Sada je u pripravnosti bio je Bleča, koji je dežurao dok mi ostali završimo ukusan obrok na haubi našeg safari džipa.
Vodićemo i decu
Dan je polako počeo da izmiče, a mi smo se uputili ka Aruši radujući se toplom tušu i osrednjem hotelu kao da je prinčeva palata. Šaljemo slike sa safarija našim klincima Didiju (9) i Lani (11) i oni s oduševljenjem odgovaraju: “Jao, blago vama, hoćete li da vodite i nas?!”
“Hoćemo deco, hoćemo”, odgovaramo, a u sebi mislim mudro zborite, da baš ste u pravu, blago nama.
Sve stigli
Podsetimo na kraju još jednom ko su bili članovi srpske ekspedicije koja je osvojila najviši vrh Kilimandžara Uhuru Piku (5.895 m). To su bračni parovi Kokir (Gordana i Branko) i Blečić (Ivana i Damjan), Vladimir Maksa, Janez Kranjc, David Kovačević, Aleksandar Petrović i Andrea Ileš. Pored samog menjanja, posetili su jednu afričku školu o čemu smo pisali u vikend broju i učestvovali u safariju.
