Nije birao poslove jer je trebalo porodicu prehraniti. Zahvaljujući atletskoj građi i visini (težak više od 100 kilograma i visok 190 cm), obavljanje fizičkih poslova nije mu bio nikakav problem. Međutim, želja da se vrati pozivu prosvetnog radnika stalno ga je mamila. Za 200 dana završio je Pedagošku akademiju, a osam godina kasnije i Učiteljski fakultet, i to sve uz rad. Kada ga je Jovan Damjanović, načelnik Školske uprave iz Užica, 2005. godine pozvao u Alin Potok kod Čajetine, nije se dvoumio.
Škola zapuštena, bez mokrog čvora, trebalo je pored dnevnika poneti kramp, mistriju i ostale zidarske alatke. Rade je sa seljanima zasukao rukave i selo je živnulo. Škola je popravljena, napravljeno je kupalište na reci Katušnici i započeta zgrada za pletilje i urađen projekat za crkvu. Sa Vladanom Dabićem okupio je ljude, radilo se udarnički nekada i po 12 sati dnevno, a pomogao im je i Milan Stamatović, predsednik opštine Čajetina.
– Prosvetni radnik, naročito na selu, mora da oseća probleme ljudi sa kojima živi. Učenicima sam donosio doručak iz Užica, razvozio ih po zlatiborskim gudurama, vodio ih kod logopeda nekoliko puta sedmično u grad. Radio sam subotom i nedeljom – priča Rade Jezdić.
Podvig na KadinjačiPre dve godine na Kadinjači Rade je ispod šlepera spasao Lazara Sabatijevića iz Nove Pazove. Poluonesvešćenog, ne brinući za svoj život, vukao ga je 40 metara dok nije stigla Hitna pomoć. Postali su prijatelji i svake godine se viđaju na slavama, Jovanjdanu i Đurđevdanu. Za nesebično žrtvovanje dobio je priznanje za Najplemenitiji podvig godine. |
Stiglo je i priznanje. Na Savindan 2009. dobio je Svetosavsku nagradu za poseban doprinos razvoju obrazovanja u Republici Srbiji, a godinu dana pre opština Čajetina dodelila mu je priznanje za izuzetan doprinos razvoju opštine.
Uprkos tome, Rade je ostao bez posla. U školi su ostala samo dva od osam učenika, pa je morao u čekaonicu Nacionalne službe zapošljavanja. Srećom, šest meseci kasnije direktor škole u Rogačici dao je otkaz, Rade se javio na konkurs, dobio zaposlenje i nastavio gde je stao. Iz Užica, gde živi, svakodnevno prevali starom hondom 82 kilometra, nekada i dva puta dnevno. Sa Milojkom Milosavljevićem, Radisavom Đunisijevićem, Svetlanom Prokić, Radovanom Radovanovićem, Ljubodragom Glišićem, Milanom Tadićem, Zoranom Jevtić i Milutinom Prokićem provodi najveći deo raspusta na popravci školskih krovova, sređivanju učionica, školskih dvorišta…
– Posla u školi i oko škole uvek ima. Tu su obaveze i u Mesnoj zajednici. Škola i selo moraju da dišu istim plućima – kaže direktor nadaleko poznat u užičkom kraju.
Njegovi učenici beleže zavidne rezultate na takmičenjima. Milenko i Ljubinko Aleksić i Aleksandar Stević osvajaju medalje iz istorije, a Anita Stević iz ruskog.
Otkad je vodena stihija razorila Srbiju, Rade radi bez predaha. Prikuplja i raznosi pomoć, u čemu mu pomažu Ivana i Vlade Stoiljković, Saša Kotorčević i Milomir Mandić. Od svoje zarade Rade je odvojio 10.000 dinara za pomoć nastradalim i poziva sve kolege da mu se pridruže.
Rade je jedan od kandidata za mesto načelnika Školske uprave u Užicu. Pravi čovek na pravom mestu. Spreman je za nove izazove. Ima recept za ozdravljenje školstva:
– Moramo obrazovati decu po zahtevima privrede i tržišta, školovanje kadrova kojih već ima na tržištu bacanje je para. Mi smo siromašno društvo za takve egzibicije.
