Kontroverznu prirodu ovog pitanja ilustruje činjenica da je prilikom prethodne posete Vatikanu, 2005, Tadić uz mnogo ograda svoju poziciju zasnovao značajnim delom na stavu Srpske pravoslavne crkve. Upitan da li će uputiti poziv novom rimskom pontifiku da poseti Beograd, predsednik Republike je odgovorio kako ovaj poziv zavisi od volje naše pravoslavne crkve.
Deo naše javnosti, onaj navodno sekularan, odbija ovakve argumente. Tvrdeći da je rimski papa ujedno i šef jedne nezavisne države, oni zahtevaju da se prvi političari Srbije ogluše o SPC i smesta pozovu papu Benedikta XVI u Beograd.
Komentarišući najavljeni Tadićev odlazak u Vatikan, jedan ugledni beogradski novinar čak tvrdi kako naša Vlada zbog interesa pristupanja Evropskoj uniji treba da po svaku cenu ugosti papu, pa još i da, po navodnom uzoru Bugarske, prisili velikodostojnike srpske crkve da ga sačekaju na aerodromu.
Čudan je, međutim, taj tako agresivan odnos prema našoj crkvi. Posebno ako potiče od javnih ličnosti koje su proživele život i stvorile karijere u srpskoj prestonici, nisu vernici, niti možda pripadaju većinskom narodu ove zemlje.
Neobičan je i nepristojan, ako imamo u vidu da Rimokatolička crkva i danas ima slabo prikrivene prozelitske pretenzije prema vernicima i crkvi naše zemlje. Takođe, tokom i posle Srpsko-hrvatskog rata iz 1991-1992, brojni su bili slučajevi prekrštavanja pravoslavnih stanovnika Hrvatske, često dece.
Nedavna poseta kardinala Bozanića Jasenovcu i njegov neprimeren nastup, samo su produbili nepoverenje. Da ne pominjemo činjenicu da prilikom papskih poseta Hrvatskoj i Bosni nismo čuli izvinjenje za genocid iz vremena NDH, kada je između 500.000 i 980.000 Srba brutalno ubijeno.
U tom genocidu je učestvovao veliki broj katoličkih sveštenika, a vođe ustaškog režima uspele su, opet uz pomoć Svete stolice, da 1945. pobegnu iz zemlje. Izvinjenje za genocid u kome je postradalo oko 20% svih svetitelja SPC-a, među njima većina lokalnih vladika, nije stiglo, ali je zato Vatikan prednjačio među državama koje su pohitale da početkom 90-ih godina priznaju nezavisnost Slovenije i Hrvatske. Konačno Vatikan je priznao otcepljenu i nekanonsku "Makedonsku pravoslavnu crkvu", koju ne priznaje niti jedna pravoslavna crkva…
Prilike su se donekle promenile posle dolaska Benedikta XVI na papski presto. Pre svega, sadašnji papa je poznat kao zagovornik pomirenja crkava. Kao kardinal bio je na tom poslu izuzetno predan i, kažu, blizak pojedinim uglednim arhijerejima naše crkve. Konačno, najvažniji proklamovani segment naše savremene spoljne politike je odbrana formalnog suvereniteta Srbije nad Kosovom i Metohijom. Vatikan je do sada odbio da prizna nezavisnost Prištine.
Uticaj Vatikana svakako ne treba potceniti, njegovo priznanje svakako bi podstaklo pojedine južnoameričke, karipske i afričke zemlje da, po primeru trećine članica svetske organizacije, i sami prihvate samoproglašenu nezavisnost Kosova. S obzirom na ugled Vatikana na Kosovu, priznanje Svete stolice svakako ima veliku važnost za zagovornike kosovsko-albanske nezavisnosti.
Predsednik Tadić će posetiti Vatikan verovatno pre svega zbog kosovske politike. I ovog puta će zastupati stavove bliske SPC-u, što je, nesumnjivo, s obzirom na sve okolnosti i jedino moguće. Drugi razlog posete je razgovor o međudržavnom ugovoru Vatikana i Srbije "koji bi regulisao položaj Rimokatoličke crkve u Srbiji".
Najavljeno je, istina nezvanično, da će ovaj predlog pokrenuti Vatikan. Koji su dometi sporazuma dve države koji se tiču položaja crkve, koja na ovim prostorima postoji stolećima, ostaje da se vidi. Ukoliko nije reč o protokolarnom sporazumu, nameće se pitanje da li je Tadićeva administracija politički spremna za osetljivo pitanje promena odavno uspostavljenih odnosa.
Srpska Vlada bi ipak trebalo da shvati da Vatikan na Balkanu ima dugoročne ciljeve koji ne mogu biti isključivo podudarni sa interesima jednog balkanskog naroda – recimo hrvatskog. Interesi SPC, iako po pravilu posvećeni srpskom narodu, nisu i ne mogu biti uvek istovetni sa njegovim pragmatičnim državnim i nacionalnim programom.
Takođe, privremeno nepriznavanje Kosova, kada je već izvesno da Srbija ne može da povrati suverenitet nad pokrajinom, svakako nije neka velika žrtva ili ustupak. Srpska vlast moraće zato da pronađe meru u svojoj politici.
Ona ne sme da zaboravi na genocid i žrtve. Takođe, ona je jedina zaštitnica našeg naroda izvan državnih granica i njegove crkve. Ipak, Srbija mora da održi dobre odnose sa svim državama sa kojima joj je to moguće, a sve to u interesu svoje državne i evropske budućnosti.
Naše sekularne vlasti ne smeju da zaborave na činjenicu da će jednoga dana, kada se crkve može biti pomire, drevna dijeceza Ilirik (u čijim se granicama nalazi čitav Zapadni Balkan) možda ponovo biti bliža Rimu nego Carigradu, baš kao što je to bio slučaj pre 13 vekova.
