A ovaj nesrećni čovek je zahvalan čak i onima koji ga lepo pozdrave, a kamoli onima koji ga se sete u belom svetu i za sve njih se, kaže, svaki put pomoli Bogu i zapali sveću u drevnoj crkvi Svetog Đorđa podno brda Gorica u Podgorici u čijoj blizini već godinama preživljava, svojevremeno u napuštenim grobnicama, a od pre koju godinu u trošnim kamp-kućicama koje mu daruju dobri ljudi.
Koliko li je tek zahvalan nepoznatom diplomati koji mu svaki dan plaća ručak u prestižnom restoranu Carine u centru Podgorice. Iako ne zna kako se zove ovaj plemeniti čovek, Vidoje kaže da ga je posetio u njegovom ubogom domu i rekao da će mu sve dok bude bio na službi u Podgorici uvek plaćati ručak. Nije se, veli, predstavio, ali su konobari kazali Vidoju da je u pitanju neki diplomata!
Njegova golgota, koja je počela pre više od pola veka u Pljevljima kad mu je otac ubio majku i kao četvorogodišnjaka ga ostavio sa bolesnom i nepokretnom sestrom na nemilost zlehude sudbine, traje sve do danas i poprima sve teže i nehumanije oblike, bez izgleda da će biti bolje. Teški invalid koji se kreće uz pomoć štaka i dalje živi u
POZIV DONATORIMAAko želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924. |
uslovima nedostojnim čoveka i samo od pomoći i milostinje dobrodušnih.
"Kad sam pre nekoliko godina dobio prvu kamp-prikolicu i smestio je u dvorištu ispod crkve Svetog Đorđa, nije me bilo srećnijeg i mislio sam da je Bog konačno bečnuo na mene. Bog, može biti i jeste, ali nisu i bezdušni ljudi koji su mi nedugo potom spalili prikolicu. I tu i drugu koju sam dobio od dobročinitelja koji su razumeli moju muku", kaže on.
Vidoje je posle dobio i treću kamp-prikolicu, ovu u kojoj i sada živi u zaleđu stadiona pod Goricom, tik uz ulicu – šetalište. U pitanju je oronula kamp-kućica koja prokišnjava na više mesta, bez struje i vode.
"Pre koju godinu, kad su mi spalili jednu od tih prikolica, pokrenuta je velika akcija prikupljanja sredstava da mi se kupi neka garsonjerica. Otvoren je i račun u crnogorskoj Komercijalnoj banci i kako su mi pričali na njega se za kratko vreme slilo prilično para.
Opljačkala ga policija– Pre jedno mesec dana – jada se Žugić – neko mi je dao 20 evra i ja požurio na pijacu da kupim malo krompira, paprika, luka i drugog povrća, kad izbiše dva komunalna policajca i sve mi oteše – vele da se bavim švercom i preprodajom. Dadoše mi i priznanicu, te ja kod njihovog šefa Gorana Jankovića. Ispričam šta je bilo i pokažem mu potvrdu, a on je zgrabi i iscepa, a mene istera. Lokalne novine su pisale o tom slučaju, pitale Jankovića, a on kazao: "Zna se ko je Vidoje Žugić!" |
Ali, kad sam se ponadao da bi i mojim mukama mogao doći kraj, kazali su mi da od svega nema ništa, da je neko uzeo te pare, odnosno da je račun – prazan. Koliko sam bio razočaran, nisam ni otišao do banke da pitam ko se to polakomio na moju milostinju…", s ogorčenjem kaže Vidoje dok ga vozimo na ručak. I zaista, ispred restorana je već stajao parkiran beli pasat, automobil sa diplomatskim oznakama, za koji nam je Žugić kazao da je to vozilo njegovog dobrotvora…
Ni glasa od stričeva iz AustralijeVidoje ne zna ništa o ocu i kaže – ne želi ni da zna. Žao mu je što ne zna ništa o dvojici stričeva koji, kako je čuo, žive negde u Australiji. Misli da se jedan zvao Miloš. Nakon napisa u "Vestima", iz Australije mu je, kaže, stizalo nekoliko novčanih priloga od anonimnih pošiljalaca, a onda i nekoliko SMS poruka na engleskom. Neki su mu to prevodili i on misli da se to javljao neko od stričeva ili njihovog potomstva, ali je i ta veza prekinuta jer mu je u međuvremenu ukraden mobilni telefon. Sada ima novi broj (00382 69 400 125) i nada se da bi se oni ponovo mogli javiti ako ga "Vesti" objave. |