Tuđmanova zamisao o dvesto bogatih porodica, kao autentičnoj hrvatskoj varijanti kapitalizma, nikada nije imala takvu široku podršku. Naime, pljačkanje i proterivanje Srba imalo je uvek neki "viši smisao" čišćenja Hrvatske od "vekovnih neprijatelja", pa je i ta pljačka bila bogougodna, ali preraspodela društvenog bogatstva u ruke dvesta odabranih već je u startu izgubila tu uzvišenu crtu.
Zato se danas mnogi Hrvati sa gorčinom prisećaju Tuđmanovih reči: "Imamo Hrvatsku, koja će biti onakva kakvu sami budemo hteli."
Kakva je ona danas pokazuju i neka istraživanja po kojima je Hrvatska lider u regiji jer ima 260 multimilionera, duplo više od Srbije i BiH. Prema tome 260 porodica živi u izobilju, a pola miliona kopa po kontejnerima. Milion penzionera preživljava, a isto toliko radnika robovi su ovih bogataša.
Za Hrvatsku se može reći da danas, istina jedva, preživljava Tuđmanov san, o zemlji bez Srba i sa 200 bogatih porodica, ali i predviđanje tadašnjeg političkog emigranta Brune Bušića, koji je još sedamdesetih godina prošlog veka govorio "kako će naši krasti kada se dočepaju države".
Upravo sudski epilog slučaja Ive Sanadera, bivšeg hrvatskog premijera i predsednika HDZ-a, o tome slikovito svedoči jer je osuđen za korupciju i ratno profiterstvo. A on je tek vrh ledenog brega, ogromne sante koja bi, procenjuju vrlo ozbiljni ljudi, Hrvatsku mogla utopiti. Država, prema njihovoj oceni, tako temeljito i nemilosrdno nije opljačkana u celoj svojoj dosadašnjoj istoriji, a da stvar bude gora opljačkali su je upravo oni koji su je najglasnije prizivali i na srce privijali.
Šta je u tom moru Ivo Sanader, kada u njemu i danas uspešno plivaju cele dinastije ratnih profitera, bez i najmanje opasnosti da će ih neko pitati kako su se obogatili, iako su vlasti, pod pritiskom javnosti, donele zakon o nezastarevanju nedela ratnog profiterstva i privatizacijskog kriminala. Današnji predstavnici političke, društvene i ekonomske elite u Hrvatskoj uglavnom su ljudi koji su enorman imetak stekli u ratnim i posleratnim godinama, a zajedničko im je da su do rata bili konobari, vozači, geodete ili sumnjivi bizinsmeni. Oni su se na vreme uključili u preprodaju oružja, humanitarne pomoći i zamenu jugoslovenskih dinara u marke.
Sve ove godine njihova su se imena provlačila po medijima, a među njima i Ivića Pašalića, Ivice Todorića, Gorana Štroka, Željka Keruma, Branimira Glavaša, Ivana Čermaka, Kutle, Petrača, Zagorca. Svi su oni tokom devedesetih uz pomoć Franje Tuđmana, koji je sanjao da bude predsednik čistokrvne države kojom caruje 200 bogatih porodica, dobili mogućnost da postanu uspešni bizinsmeni, čije se bogatstvo meri stotinama miliona evra. Zato navođenje njihovih imena i nema prevelikog smisla, ističe poznati novinar Viktor Ivančić, jer to sugeriše da je reč o ekscesima, a reč je o tome da su proizvod vlasti i Tuđmana, deo sistema koji ni danas u Hrvatskoj niko ne dovodi u pitanje.
Od vozača do generala
Sada je već potpuno izvesno da se velika priča o ratnom profiterstvu i privatizacijskom kriminalu u Hrvatskoj svela tek na tri imena, Ivu Sanadera, Vladimira Zagorca i Hrvoja Petrača, koji su sudski procesuirani. U toj priči Sanader bi ostao kao jedini Pedro da se kumovi Petrač i Zagorec nisu sukobili oko podele plena, pa su obojica završila iza rešetaka. Spor je izbio zbog krađe dragulja, koji su navodno izvučeni iz crkvenih trezora, a trebalo je da posluže za kupovinu oružja u poslednjem ratu. Inače, Zagorec je bio ratni vozač generala Ivana Čermaka, pa zaseo u njegovu fotelju, a Petrač je početkom devedesetih, zajedno sa Lukom Rajićem, koji je od vozača dogurao do jednog od najbogatijih Hrvata, prevozio dinare u BiH i menjao za nemačke marke.
