Dimitrije ne ide iz Gračanice

Ž. Rakočević

– Tražim sličnosti u deci koja prolaze ulicom i koja liče na njega –  kaže Jorgovanka Popović iz Gračanice. Dvadeset godina je prošlo od 5. juna 2004. godine, kad je njen sin Dimitrije (17) ubijen u centru ovog mesta.

Prva mladost, posle rata, najčešće je prepuna radosti. Volja da se živi i da se zaborave traume i etnička čišćenja pretvori se u osmehe i težnju da se nadoknadi život. Jedan dečak s frizurom kakve su se tada nosile na ulicama Njujorka i Beograda izašao je te večeri u mrak gračaničkog geta. Volja, vera i mladost tražili su mala rešenja, ljubavi i privid normalnog života. Negde posle ponoći u limenoj udžerici “Pera Ždera” gde se prodavala hrana, pored puta Gnjilane–Priština, jedan metak pogodio je u glavu dečaka Dimitrija Popovića. Spustio se niz improvizovani šank i gotovo seo dok se po sirotinjskom linoleumu širila lokva krvi.

– Svi tvoji drugovi imaju decu – to su moja deca! Tvoja majka dvadeset godina živi s tugom i bolom i danas od tebe tražim da se moliš za svu decu koja stradaju, za majke, bake, za sve naše Srbe na Kosovu i Metohiji. Da više niko ne gine i da ostanemo ovde gde jesmo – kaže majka Jorgovanka na grobu svog sina. Njen bol svih ovih godina odiše gospodstvom i verom da Dimitrijeva žrtva nije uzaludna.

– U njegovom dnevniku, koji smo odmah posle ubistva našli, napisana je za jedno dete iznenađujuća poruka: ’Sa Kosova nikada – na Kosovu večito’. Ne verujem da je to svesno napisao, ali ona izgleda kao božji promisao, da on večito traje i živi s nama ovde kod manastira Gračanica – kaže Dimitrijev stric, književnik Ratko Popović.

Dimitrije Popović bio je dete iz porodice koja gotovo dva veka daje ovom narodu sveštenike, učitelje i pisce, i njegova žrtva, na vrhu tog niza, postaje simbol svega što su radili.

U samom centru Gračanice podignuta je kapelica po ugledu na gračanički manastir, posvećena Svetom velikomučeniku Dimitriju, kao spomen na stradanje dečaka Dimitrija Popovića.

– Njegova žrtva je obavezujuća za sve nas koji živimo na Kosovu i Metohiji. Svaki Srbin danas, pre nego što donese presudne životne odluke, trebalo bi da dođe i pred kapelicu koja je posvećena stradanju našeg Dimitrija. Na tom mestu treba da razmisli: da li smo opredeljeni za nebesko ili zemaljsko, za trenutno ili prolazno ili smo se odlučili za ono što je božje i što večno traje. Nevina žrtva Dimitrijeva opominje nas da budemo ono što smo vazda bili – narod božji i narod svetosavski – rekao je povodom dvadeset godina od ubistva episkop raško-prizrenski Teodosije.

Osmeh ubijenog dečaka ušao je u svaki gračanički dom, a priča o njemu postaje jedan od znakova za prepoznavanje položaja Srba na Kosovu i Metohiji. Šta je ubilo ovog dečaka i kome je bila potrebna njegova žrtva?

Dimitrijev brat Srđan Popović, danas načelnik Kosovskog okruga, upozorio je da su upravo tih dana sklonjeni kontrolni punktovi Kfora oko Gračanice i da niko tada nije slušao upozorenja da taj čin, nekoliko meseci posle pogroma 17. marta, može doneti nove nesreće.

– Niko ne želi da nas razume, baš kao i danas- kaže dodajući da je pucanj u njegovog brata “promenio sve, život, i doneo novo ophođenje prema svemu što dolazi”.

Ispred Kancelarije za Kosovo i Metohiju, na komemorativnoj akademiji koja je održana u Domu kulture “Gračanica”, govorila je pomoćnica direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Milena Parlić. Posebno je istakla odgovornost međunarodne zajednice za stradanja Srba posle sukoba u doba prividnog mira: “Krv Dimitrijeva je na rukama krvnika, ali je sramota na onima koji su ovaj, ali i mnoge druge zločine mogli i morali da spreče – a nisu.”

Popovići su 1999. godine proterani iz Prištine i prešli da žive u Gračanicu, odakle su rodom. Dimitrije je o gradu svog rođenja znao premalo. Tamo su ostali da žive njegovi vršnjaci Albanci i oni su napravili plan za obračun. Prema jednoj od verzija tragedije, mladići u Prištini opkladili su se da će otići u Gračanicu i ubiti Srbina. Za zločin su optuženi Albert Krasnići i Labinot Gaši. Krasnići je bio maloletan i osuđen je na devet i po godina zatvora, a Gaši je oslobođen krivice. Pre dve godine Alberta Krasnićija ubio je otac posle nesuglasica u porodici.

Krug nasilja ima mnogo lica, mnogi detalji se mogu naučiti jedino na mestu sukoba, o njima najbolje svedoče oni koji trpe i veruju u opstanak. Zato je majka Jorgovanka juče izgovorila reči upozorenja: “Svake godine, pred godišnjicu ubistva, meni dolaze Albanci i pitaju me da prodam kuću. Kuća nije na prodaju, ja ne idem odavde, ni moja porodica… Rekla sam im da moj Dimitrije ne ide iz Gračanice.”