Ovo je jedino udruženje te vrste u despotovačkoj opštini.
– Našem selu nedostaju putevi, dom kulture, vodovodna i kanalizaciona mreža i još mnogo toga. Naše udruženje neće imati nikakve veze s mesnom zajednicom, ali nam je opština obećala da će na svaki evro ili švajcarski franak i ona uložiti istu količinu deviza – navodi za "Vesti" Slobodan Rošković, koji je već 34 godine na radu u Švajcarskom gradu Arauu.
U julu na dogovorSlobodan Rošković je zamolio svoje zemljake da što više njih dođe ovog meseca kući kako bi se dogovorili na koji način će novac biti sakupljan i šta je najvažnije i preko potrebno da se uradi u selu. Članovi udruženja za sada su oni koji su trenutno u zavičaju, ali se Slobodan nada da će i ostali kada dođu na odmor – podržati njihovu akciju. |
Sa njim u Švajcarskoj su i supruga Dragica, sin Jugoslav, snaha Irena i unuci Kristina i Kristijan, kao i njihova ćerka Bina, zet Milosav Erić i unuci Milan i Marija. Svi stanuju u istoj zgradi, ali svaka porodica ima svoj stan.
Slobodan je u Arau otišao 1980. godine. Najpre je radio kao stolar i to sezonski. Pet godina kasnije dobio je B vizu. Onda se zaposlio u firmi koja je proizvodila štof, a 1989. godine su ga primili da radi na aerodromu u Cirihu, gde je ostao do prošle godine, kad je penzionisan. Supruga je takođe radila u štofari, a kad je ta firma propala, zaposlila se u fabrici za proizvodnju farbi, u kojoj radi i danas.
– Iako sam lane napunio 58 godina, firma me je penzionisala jer sam hteo da odem u prevremenu penziju. Još uvek se nisam odjavio iz Švajcarske. Nisam se pokajao što smo tamo otišli jer ne bismo napravili kuće koje sada imamo. Od poljoprivrede je teško da se živi. Završio sam samo četiri razreda osnovne škole i ništa ne bih mogao da radim. Što se tiče moje dece, oni vole da dođu u Srbiju, ali mislim da ovde nemaju budućnost. Pored toga, u Švajcarskoj su njihova deca i moraju da ostanu tamo sve dok ih ne izvedu na pravi put – zaključuje Slobodan za naš list.
