– U Srbiji se ne osećam sigurno, jer se često obijaju i pljačkaju kuće zemljaka na privremenom radu. U Švajcarskoj nikog ne interesuje da li neko ima milione ili milijarde. Isključivo se tamo lečim, jer imam svog lekara koji tačno zna od kojih sam bolesti bolovao. Ovde možda jesu dobri lekari, ali traže mito da bi pogledali pacijenta – ogorčen je Dragiša.
On još kaže da mu se u Švajcarskoj dopada što u bolnici ima svoj termin i uđe kod doktora čim stigne.
– Ovde čekaš u redu, pa ti pregled zakažu za deset dana ili za mesec dana. Ti dotle možeš da umreš. Kod nas nikada neće biti kao na Zapadu – konstatuje Dragiša za "Vesti".
Njegova supruga Nada već 25 godina radi u staračkom domu. U Švajcarskoj su i njihov sin Radiša, snaha Olivera, unuka Julija i Ksenija, kao i ćerka Bojana sa zetom Bojanom Novakovićem i unukom Andrejom.
Invalidska penzijaDragiša je prvih osam godina radio u kuhinji, a kada je dobio "B" vizu zaposlio se u fabrici koja se bavi hromiranjem u kojoj je kao vođa smene radio narednih osam godina. Potom se zaposlio kao miner, ali je posle samo pola godine pao i teže se povredio januara 1997. godine. Onda je otišao u invalidsku penziju. |
Dragiša se u zavičaju bavio poljoprivredom, a pet godina je radio i u rudniku u Vodni. Neko vreme je radio i na krečani. Onda su ga Ljiljana i njen sada pokojni suprug Milorad Milosavljević iz Plažana kod Despotovca odveli u Švajcarsku.
– Bio sam najsiromašniji u selu. To su bile muke koje nikada neću moći da zaboravim. Doduše, i u Švajcarskoj se puno radi, ali sam se navikao, naročito zbog toga što su zarade dobre. Hvala bogu, sada imam sve. Da sam ostao u Srbiji, živeo bih bedno, mučio bih se. Možda bih i poginuo u rudniku. Kad sam otišao ubrzo je poginulo 36 rudara baš na mestu na kome sam ja radio. Stvarno sam srećan što sam otišao. Posebno što sam decu odveo tamo – kaže Dragiša.
