Teško bolesni Hamdija je nemoćan da bilo šta radi. Pomažu mu dobre komšije i naši čitaoci. Vukica živi sama u planinskoj zabiti, a Bandoviće “ubili” tuga i sirotinja.
– Mnogo nam znači najnovija pomoć iz Kanade. Stigla nam je u trenutku kada smo u kući ostali bez dinara i trošili poslednji džak brašna. Prošle i ove godine, ako izuzmemo dve manje donacije koje su krajem 2024. pristigle iz Australije i Luksemburga, nedovoljne i za lekove, pomoći dobrotvora iz nama drage dijaspore skoro da nije ni bilo. Snalazili smo se kako smo znali i umeli. Najčešće odlažući kupovinu lekova i lečenje i pozajmljujući u lokalnoj prodavnici i kod komšija.
Ovim rečima nas je, dok smo mu zajedno sa humanitarcem Hidom Muratovićem uručivali donaciju od 200 kanadskih dolara, koju im je poslala porodica Tomović iz Edmontona u Kanadi, u selu Rasno na Pešteru, dočekao teško bolesni, slabovidi i siromašni Hamdija Ajdinović kome već tri godine naši čitaoci i drugi dobrotvori pomažu da se leči i prehrani sebe i slabašnu suprugu Irmu.
Za brašno i lekove
– Kupićemo brašno i druge namirnice, obavezno i lekove, a ako šta pretekne izmirićemo bar deo duga za struju. Hvala beskrajno plemenitoj porodici Tomović. Bog neka ih čuva i sreća prati. Hvala svim dobrotvorima koji su nam u poslednje dve godine pomagali da opstanemo na zimi surovom Pešteru. Hvala Peštercima rasutim širom sveta što nas nisu zaboravili. Hvala redakciji “Vesti”, da nije dobrotvora ne bi bilo ni nas – priča ovaj siromašni i bolesni Pešterac.
Hamdija dodaje da su ga napale mnoge bolesti, da je imao nekoliko operacija, da se jedva kreće i da je srećan što je uopšte živ.
– Da nije bilo komšija koje su mi svojevremeno i kuću sagradile i koje me stalno pomažu, donesu mi povremeno hranu i u prodavnici mi plate namirnice, ko zna da li bih još bio u životu. Primam socijalnu pomoć od 100 evra, a samo za tablete mesečno potrošim i po 50 evra. Sudbina je odredila da se ceo život mučim – dodaje Hamdija.
Krov prokišnjava
Donaciji porodice Tomović od 200 dolara puno se obradovala i usamljena i teško bolesna Vukica Milosavljević, jedina žiteljka zabitog sela Kašalj na Rogozni. Ona živi sama u oronuloj kući sa zemljanim podom čiji krov prokišnjava i svakog trenutka može da se sruši. Od usta odvaja ne bi li nekako sanirala dotrajali krov nad glavom, ali joj ne ide, jer nikakva primanja nema. Ono malo crkavice što dobije od dobrih ljudi iz belog sveta mora da čuva za hranu i lekove.
– Bogu se pomolim pred svako spavanje, nikada ne znam da li ću živa osvanuti. Zemljani pod mi ne smeta, navikla sam se i na život bez vode i kupatila. Oguglala sam se i na muku i sirotinju, ne treba mi mnogo ni za hranu. Strepim samo da mi se krov ne sruči na glavu – priča Vukica.
Objašnjava da joj je samo za grede i crep potrebno bar 1.000 evra, što su za nju ogromne pare.
– Jedina nada su mi čitaoci “Vesti”. Mnogo puta su me spasavali u poslednjem trenutku. Potrudiću se i da, ako me zdravlje posluži, tokom leta nešto zaradim branjem kleke, šipurka, pečurki i drugih šumskih plodova. Nevolja je što u ovoj zabiti, daleko od grada i civilizacije, ni to nema ko da otkupi – priča Vukica i moli nas da dobroj porodici Tomović iz Kanade, koja misli na stare i nemoćne u ovom kraju, prenesemo njene pozdrave i zahvalnost do neba.
Bez vode
Supružnici Ajdinović kažu da im je najveći problem to što u kući nemaju vodu, pa ne mogu da koriste veš-mašinu, ni da se kao ljudi okupaju. Sanjaju kupatilo i nadaju se da će im dobrotvori iz dijaspore, među kojima je i oko 50.000 Sandžaklija, pomoći da reše i ovaj problem i da će i ubuduće biti uz njih.
Tuguju u sirotinji
Dugo za siromašnu porodicu Slobodana Bandovića iz sela Gradac na Pešteru nije bilo nikakve pomoći. Taman kada su pomislili da su ih, nakon 10 godina, koliko su štićenici našeg Humanitarnog mosta, dobrotvori zaboravili, u julu i avgustu prošle godine dobili su dve donacije od po 500 evra, prošlog meseca iz Švajcarske im je stiglo 100 dolara, a prvih dana marta iz Amerike, od porodice Koturović, poreklom iz Bosne, još 200 dolara. Imaće deci za knjige, obezbediće brašno i lekove, kupiće i nešto ogreva.
Prošle godine Slobodana i njegovu suprugu Stanku zadesila je teška tragedija kada su, posle duge i teške bolesti, izgubili desetogodišnjeg sina Radišu. Odmah potom uselili su se u novu kuću koju su im tri godine gradili naši čitaoci. Beskrajno su zahvalni svim dobrotvorima i “Vestima”.
– Sirotinja nas je ubijala godinama. Taman kada smo se izvukli iz bede stigla nas je Radišina smrt. Dobri ljudi su nam puno pomogli da se izborima sa tugom i sirotinjom, hvala im puno. Hvala porodici Koturović beskrajno – poručuje Slobodan Bandović.
