Legenda kaže da su baš na tom mestu kosovski junaci vidali svoje rane, a svetogorski monasi se molili za spas pravoslavnih duša.
Šest vekova kasnije, baš tu je stvoren mit o “Malom Kosovu” – mestu na kome su srpski vojnici još jednom svojom krvlju odbranili veru i slobodu.
Danas, u toj uvali, kapiji Šumadije, ušuškanoj između Vrače brda i Čovka, daleko od civilizacije, iz pepela niče jedna od najstarijih srpskih svetinja – manastir Velikomučenika Georgija, poznatiji i kao Ćelije Kolubarske.
Od pre dve godine posao obnove je poveren jeromonahu Dositeju Hilandarcu – jednom od monaha manastira Hilandar koji je posle 20 godina na Svetoj Gori odlučio da se vrati u Srbiju kako bi obnovio tu svetinju baš kao što je u Atosu obnovio hilandarsku keliju Preobraženja – Patericu – mesto gde je živeo i molio se Sveti Sava.
– Ima dosta simbolike u ovom mestu, ali i direktnih veza sa Svetom Gorom. Mada je manastir sagrađen negde u isto vreme kada i istoimeni manastir u Leliću, ove Ćelije Kolubarske nepravedno su zaboravljene. Ipak, zahvaljujući episkopu šumadijskom Jovanu polako ga vraćamo iz zaborava i dajemo značaj kakav i zaslužuje – započinje priču iguman, jeromonah Dositej Hilandarac.
Zajednička grobnica
Manastirski kompleks je i dalje veliko gradilište. Pre samo nekoliko dana završeno je malterisanje unutrašnjih prostorija prvog sprata i potkrovlja konaka u kome će biti smešteni monasi, ali i kuhinja, trpezarija, budući salon…
Duž konaka su iskopani kanali kuda prolaze vododovodne cevi, struja… S jedne strane je već počelo uklanjanje panjeva kako bi se kosina brda pretvorila u kaskade i odmorište za putnike namernike, a s druge se već priprema mesto za temelje nove, mnogo veće crkve od one koja je obnovljena 2006…
Osobenost ovog gradilišta je i da se na gotovo svakom mestu gde se zabode ašov pronađe po koji deo iz bliže istorije Srbije.
Najviše je predmeta iz Prvog svetskog rata, pa su na terasi manastirskog konaka poređani nemački šlemovi, bajoneti, hrpa ispucalih granata i neupotrebljeni šaržeri puščane municije.
– Stalno pronalazimo delove vojne opreme ili municije jer na ovom mestu se odvijale presudne borbe Kolubarske bitke. U tih desetak dana 1914. žestokih sukoba srpskih i austro-ugarskih vojnika, čak 14 puta su ključne kote prelazile pod kontrolu jedne i druge vojske, da bi u odsudnom trenutku pobedilo srce u junaka i došlo do proboja Prve armije vojvode Živojina Mišića. Bila je to vojna pobeda koja je označila prekretnicu u novijoj srpskoj istoriji – priča iguman Dositej Hilandarac dok prebira po pronađenim stvarima.
Najviše je ipak kostiju iz tog perioda. U ranijim godinama na ovom prostoru je iskopano čak 7.000 skeleta srpskih, ali i austrougarskih vojnika. Svi su sahranjeni u obnovljenoj crkvici Svetog Đorđa i po tom detalju ova svetinja je jedna od samo dve u svetu u kojoj su na istom mestu sahranjeni i osvajači i branioci. Druga je mnogo veća, ali relativno blizu ovoj kripti. U obližnjem Lazarevcu, u crkvi Svetog velikomučenika Dimitrija, u kripti Spomen kosturnice su pohranjene kosti više desetina hiljada srpskih i austrougarskih vojnika. O tim danima slave svedoči i spomenik Dimitriju Tucoviću u neposrednoj blizini manastira.
Istovremeno, u samom kompleksu Ćelija Kolubarskih je zvono koje je pre nekoliko godina darovala ambasada Češke u spomen na čitav puk poginulih čeških vojnika. Jer, u crkvi je uz oko 4.000 srpskih, smešteno i oko tri hiljada austro-ugarskih vojnika.
– I taj odnos prema poginulim neprijateljima govori da mi nismo narod koji mrze, već narode koji poštuje svog neprijatelja i koji ume da prašta. To su plodovi vekova utkanog hrišćanstva u srpski gen – kaže iguman.
Prvo krštenje
Doduše, među preživelima iz neprijateljske vojske neki su kasnije određivali sudbinu i Srbije, ali i Jugoslavije.
– Baš na ovim brdima protiv srpske vojske borili su se i Josip Broz Tito i Vlatko Maček… Sve je to deo istorije… – priča Dositej Hilandarac i dodaje da postoje planovi da se Srbija oduži srpskim junacima iz Kolubarske bitke, te da nema boljeg mesta za budući spomenik od dva brda koja nadvisuju manastir.
Dok u hladu konaka ispijamo hilandarsku rakiju, mnogo je vernika koji dolaze ili da bi se pomolili Svetom Đorđu ili zapalili sveću ili porazgovarali sa igumanom. Za svakog pronalazi vremena.
Iguman Dositej kroz smeh kaže da je vraćanju vernika u ovaj manastir doprineo i “brend” što je došao sa Hilandara, ali da je ipak presudilo to što je uverio ljude da zajedno mogu da dignu svetinju iz pepela.
– Na prvoj liturgiji koju sam služio bile su samo dve starice. Ali, malo pomalo, narod je polako počeo da dolazi i da se baš ovde moli Bogu. Evo, pre nekoliko nedelja smo imali i prvo krštenje u manastiru što mi je posebno drago. Verujući je naš narod i zato i rado pripomaže, jasno, svako onoliko koliko može. U tome sam posebno zahvalan našoj dijaspori koja je u značajnoj meri pomogla dosadašnju obnovu manastira. Zaista smo zahvaljujući našem verujućem svetu rasutom širom planete mnogo toga uradili u obnovi. I više od onoga što smo mislili da ćemo biti u prilici. Očekujemo uskoro i veliku donaciju iz Amerike, naši ljudi su tamo već počeli da prikupljaju pomoć – priča ovaj iguman i dodaje da će svi zainteresovati imati još mnogo prilika da daju svoj doprinos.
Iguman Dositej Hilandarac napominje da mu je na početku bio prioritet da malo uveća manastirsku zemlju, a zatim i da rešava neka osnovna, egzistencijalna pitanja.
– Kada sam došao ovde pre dve godine bila je samo crkva, malo dvorište i ovaj, donji deo konaka. Nije bilo vode, a o drugim stvarima sam mogao samo da maštam. Ipak, malo-pomalo počeli smo da rešavamo probleme. Bušenjem bunara smo trajno rešili problem vodosnabdevanja, a sada nam je želja da što pre završimo konak za prijem bratstva. Ima velikog interesovanja, posebno među mladima, ali šta to vredi ako nemaju gde da žive, gde da se mole Bogu. Kada to bude omogućeno, uveren sam i da će obnova manastira ići mnogo brže, a u planu nam je da sagradimo i novu gostionicu, ekonomske zgrade, pa i veću crkvu – priča iguman Dositej Hilandarac.
U planu tri oltara
Zaista, crkva Svetog Đorđa je toliko mala da i desetak vernika u njoj napravi neopisivu gužvu. To je posebno problem u pandemiji COVID-19
. Otuda se iguman dosetio pa je najveći deo prošlog leta služio pod – vojničkim šatorom.
– Otvorili bismo dva šatorska krila i tako su i vernici, a i mi bili bezbedni. Kada je zahladilo, u donjem delu konaka, u gostionici smo probili vrata i napravili prostor sa oltarom u kome smo mogli da se okupimo i pomolimo Bogu. Zato su i planovi da nova crkva bude mnogo veća. Postoji čak ideja i da se sastoji od tri oltara i to opet uz simboliku koju je sam Bog tako predvideo. Centralni oltar bi bio posvećen Svetom Đorđu, jer je Kolubarska bitka i počela baš na Đurđic, drugi bi bio posvećen Svetom caru Urošu jer je upravo na njegov dan srpska vojska izvojevala pobedu, a treći oltar bi bio posvećen Svetom caru Lazaru, koji je simbol srpskih mučenika. Ali, još je rano da pravimo te planove, jer je ipak prioritet da se najpre napravi mesto u kome će monasi moći i da žive i da se mole…
Mada ne postoji mnogo pisanih tragova o nastanku manastira, iguman Dositej navodi da su ga u 14. veku najverovatnije osnovali srpski monasi sa Svete Gore.
– Činjenica je da je ovo mesto još u tursko vreme nazivano Ćelije. Taj naziv se može pronaći i u jednom turskom defteru iz 1741. u kome se navodi naziv mesta i da nema stanovnika. Ćelije su prevod grčkog naziv za nižu jedinicu od manastira koja pripada manastiru, ali je sa manjim brojem monaha koji su se odlučili za molitveno tihovanje. Iako ne postoje egzaktni podaci, pretpostavka je da su ga svetogorski monasi osnovali bežeći od turskog zuluma. U Hilandaru je u to vreme bilo dosta tih kelija, a istovremeno je tada bio i veliki broj Srba među monaštvom. Znamo za taj period da je postojalo najmanje šest manastira u kojima su bili Srbi, ali ukoliko pogledamo Svetogorski tomos iz 1340. godine videćemo na njemu potpise čak 12 srpskih igumana – priča naš domaćin.
Manastir Svetog Đorđa je bio u funkciji sve do 1791. kada su tokom austro-ugarsko-turskog rata i ova, kao i većina drugih srpskih svetinja “kapije Šumadije” bile sravnjene sa zemljom. O tome su svedočili ostaci stare crkve, odnosno metar i po zidova i fragmenti srednjovekovnih fresaka. O tome svoju priču mogu da ispričaju i dva manastirska zvona koja su preterana u manastir Bogovađa.
– Zvona je preteralo 12 volova, jer je jedno bilo teško 700, a drugo 400 kilograma i samo po tom detalju se da osnovano pretpostaviti da je to bio bogat manastir. Crkva Svetog Đorđa je prvi put obnovljena 1923, a drugi put, zahvaljujući vladici šumadijskom Jovanu 2006, kada je i odlučio da bude deo budućeg manastira.
Do konkretnih dela je došlo tek kada je za igumana manastira posvećenog svetom ratniku, Velikomučenika Georgija, postavljen ovaj iguman veoma zanimljive prošlosti. Pre nego što se potpuno posvetio Bogu, ovaj jeromonah je završio Vojnu akademiju i radio u Vojsci sve do 1998. u 450. raketnom divizionu iz Kraljeva. Uniformu je zamenio mantijom 1998. kada odlazi u Hilandar. Ali, to je već za neku drugu priču…
Tri klika do donacije
Manastir Ćelije Kolubarske jedini je u kome se prilozi mogu donirati iz otadžbine i dijaspore i to sa svega nekoliko klikova mišem.
Na sajtu manastira manastircelije.com
u delu “pomozimo obnovu” to je moguće bilo preko platne kartice ili preko pejpala jednokratnim prilogom ili mogućnošću da se manastir donira svakog meseca.
“Budimo važna karika koja spaja prošlost i budućnost, karika zbog koje će nam preci biti zahvalni, a naši potomci na nas ponosni tako što ćemo pomoći obnovu sa malim prilogom od jednog ili više evra, ili se mesečno pretplatiti sa jednim ili više evra putem PadžPal-a ili vaše platne kartice”, stoji na sajtu na kome je zatim objašnjena prosta procedura donacije.
Uvođenje solarne energije
Manastir Svetog Đorđa će, ukoliko se ispune svi naumi igumana Dositeja Hilandarca, biti i jedan od manastira za 21. vek, u kome će se spojiti prošlost, ali i moderne tehnologije današnjice. Manastir je već dobio internet vezu sa ostatkom sveta, a sve kelije i trpezarija će se grejati posebnim sistemom koji pritom i štedi energiju.
Naum je i da se troškovi dodatno smanje uvođenjem zelene energije, odnosno mini fabrike solarne energije.
– Sa uvedenim sistemom grejanja automatski imamo i stalno toplu vodu, a sa solarnim postrojenjem koje bi bilo postavljeno tako da ni malo ne narušava harmoniju manastira, snabdevali bismo se i strujom, tako da bi time i znatno smanjili sve troškove – otkriva iguman.
Lekoviti izvor
Prema predanju upravo na ovom mestu svoje rane su vidali kosovski junaci. Iguman Dositej kaže da prema predanju samih meštana u blizini manastira se nalazio i izvor lekovite vode po čemu je i brdo dobilo naziv Vrače brdo.
– Jednom prilikom sam doveo rašljara koji je obišao mesto gde mi je jedan seljak rekao da je bio taj izvor. Rašlje su pokazale da tu ima vode, ali je verovatno promenila tok. Voda koju smo pronašli takođe je odličnog kvaliteta, a analiza je utvrdila da ima povišenu količinu magnezijuma i kalcijuma. Planiram da na analizu dam i vodu sa tog izvora – priča naš domaćin.
Skelet velmože
U kripti crkve je pronađen skelet osobe za koju neki pretpostavljaju da je Grgur slepi Branković.
– Dilema je da li je to zaista on, jer prema nekim podacima je sahranjen na Hilandaru, ili je to Brankovićev stric koji je nosio takođe to ime. Kako god, kod skeleta je pronađeno devet srebrnih dugmića. I ta činjenica, ali i podatak da je sahranjen na mestu na kome se ipak ne može svako sahraniti govori da je u pitanju neko iz višeg staleža vlastele, ili ktitor ili veliki priložnik – otkriva naš sagovornik.
Od poručnika do monaha
Životni put igumana Dositeja Hilandarca je više nego osoben.
Rođen 1971. godine u Ljigu, najpre završava Vojnu gimnaziju, a zatim upisuje Vojnu akademiju u Rajlovcu, smer RV i PVO. S izbijanjem rata prelazi u Beograd gde 1995. godine diplomira i dobija prve oficirske činove.
Do 1998. godine kada je na sopstveni zahtev napustio Vojsku, radio je kao poručnik u 450 raketnom puku Trećeg raketnog diviziona sa sedištem u Kraljevu.
Čim je razdužio opremu otišao je u manastir Hilandar na Svetoj Gori.
Neobični san
Mada je u crkvi Svetog Đorđa, kao i u onoj u Lazarevcu sahranjeno više desetina poginulih austro-ugarskih vojnika, iguman Dositej nije imao priliku da upozna nekog od potomaka tih ljudi. Ipak, navodi tekst jednog novinara koji je pre više desetina godina opisao kako mu se u san javio jedan od predaka koji su ovde poginuli.
– Vođen tim snom, on je došao u Jugoslaviju, a zatim ga je taj poginuli vojnik vodio sve do Lazarevca. Tek tu je taj glas bio zbunjen. Ispostavilo se da su kosti njegovog rođaka zapravo bile sahranjene na dva mesta. Jedan deo u Lazarevcu, a drugi ovde. Taj Nemac je posle redovno dolazio ovde, a kako sam čuo čak je i izgradio kuću u Srbiji – priča iguman Dositej.
