Di-džej Spoma pušta muziku koja lako nalazi put do srca publike koja u dobrom raspoloženju provodi vreme. Zbog toga je nekoliko mesta u gradu gde nastupa popularno, a u ritmovima Balkana, Evrope, Azije i Afrike uživaju ne samo migranti, nego i Nemci. Tako je bilo i na ovogodišnjem Toolwood festivalu gde je Spomenka puštala muziku.
Slobodan, ciganski životIako je imala dosta poziva sa više strana za nastupe, pa je gostovala u Berlinu, Beču, Ljubljani, Regenzburgu i drugim sredinama, di-džej Spoma nije od onih koji neprestano jure za poslom i novcem. Pokušava da sve radi dozirano i sa merom. Nije opterećena novcem i bogatstvom. Radije uživa u malim stvarima i osećanju potpune slobode koji znači da može da bira kada, šta i gde će da radi. A tu zaista ima izbora, radi posao di-džeja u salonu lepote ili u baru u kultnom klubu Nomidža – Otvorena sam prema životu, živim slobodno, a ja kažem pravi ciganski život, jer stižem na sve strane i lepo se osećam, a opet imam dovoljno vremena za sebe i svoj mir! Meni je najvažnije da se osećam dobro i ispunjeno, dok nešto od ovog radim, ali i da oni s kojim i za koje radim uživaju -objašnjava svoj životni kredo Spomenka. |
– Prošle godine sam tri puta puštala muziku na ovom festivalu, a ove godine dva puta. Svaki put je bilo izvanredno, jer su se tu okupljali, igrali i uživali Nemci, ljudi sa Balkana, ali i iz drugih delova sveta koji kao migranti žive u Minhenu. Ono što je za mene najvažnije jeste ta razmena dobre energije koja se oseti kod publike, ali i kod mene, jer aktivno učestvujem u svemu, počev od izbora i puštanja muzike, pa do igranja i zabave. O dobrom raspoloženju svedoče sami posetioci koji prosto ne žele da idu kući, pa se često dogodi da ostajemo do jutra – kaže kroz osmeh Spomenka (37), koja je odrasla u Županji u Hrvatskoj, a u Minhenu živi od 2004. godine.
Kao devojčica je igrala u folkloru i tu učvrstila prirodni talenat za ritam. Na to se logično nadovezala muzika, najčešće ciganska i etno, uz dodatno jak uticaj roka i panka i ona je postala njen sastavni deo života. Za svoju dušu je puštala i slušala muziku i tada dobijala pozitivnu energiju koju je poželela da deli sa drugima. Tako je počela da pušta muziku za uži krug poznanika i prijatelja, da bi se to nastavilo nastupima po klubovima.
– U Minhenu je bilo, a i danas ima, nekoliko klubova i mesta, na kojim rado puštam muziku. Tu se ne okuplja veliki broj ljudi, pa je i atmosfera drugačija, a to meni odgovara. Zavisno od toga kakav je sastav publike, puštam muziku sa Balkana, cigansku, klecmer, ali i mešavinu cigansko-pank muzike, kao i malo žešćih ritmova. Dobar štimung je u pravilu kada publika sluša Manjifika, No smoking Orkestra, Bregovića, ali i rumunske i makedonske trubače, mađarske i francuske Cigane, kao i ostale grupe sa naših prostora, kao što su Legen iz Hrvatske, Vrelo i Sanja Ilić iz Srbije, Sar e Roma iz Bosne i Hercegovine, Dertum iz Ljubljane ili Ajde mori iz Istanbula – objašnjava di-džej Spoma.
Niko neće kući– U Minhenu je veća potražnja od ponude kada je alternativna muzička scena u pitanju. Nedostaju klubovi koji bi ponudili takve sadržaje, a ima dosta ljudi kojima to nedostaje. Vidim to po mestima gde puštam muziku i gde je publika celo veče na nogama, igra i uživa uz dobre ritmove. Niko ne želi kući i ostaje se do kraja, pa i do pet-šest ujutro – govori di-džej Spoma. |
