Ako je Milorad Dodik nekada napravio pristojan potez onda je to bila njegova odluka da pošalje avion Republike Srpske po Biljanu Plavšić, te da je doprati do njenog beogradskog stana. To je najmanje što je mogao da uradi za ženu koja ga je 1998. predložla za premijera vlade u Banjaluci, omogućivši mu da se vremenom zaboravi kako je sa Klubom nezavisnih poslanika bio Miloševićevo "kukavičje jaje" za neposlušnog Radovana Karadžića.
Sada već iskusni i prevejani političar Dodik mogao je znati kakve će sve to reakcije izazvati u bosanskoj Federaciji koja ga je odavno zacementirala kao najtvrđu ciglu u pokušaju da se od BiH napravi unitarna država.
Da li se grlio sa Plavšićevom samo da bi isprovocirao Hrvate i Bošnjake preko Drine ili da bi zanemeo pred pitanjem novinara kako je Srbima izbio argument za osudu slavlja i veselja Bošnjaka kada je Naser Orić pušten posle dve godine haškog pritvora!? Ali, nije problem u provokativnom Dodiku, niti u novinaru koji Orića poredi sa Plavšićevom. Problem je u zvaničnom Beogradu koji se i ovoga puta rukovodio utiskom koji bi mogao izazvati na Zapadu.
Niko, naravno, nije očekivao da će neko od zvaničnika Srbije dočekati sa crvenim tepihom bivšu predsednicu RS i osuđenicu Haškog tribunala, ali upadljivo ignorisanje, pa čak i strah od izjave u stilu – odslužila je dve trećine kazne i po zakonu je puštena uslovno – bilo je teško izgovoriti. Šta reći, a biti patriota, ne biti pobornik ratnih zločinaca i zločina i ne isprovocirati Zapad i susede da Srbija još nije raskrstila sa ratnom prošlošću iz 90-ih? Kako zadovoljiti Zapad, domaću javnost, nevladine narikače, jer poznato je, "Srbija nikada nije dovoljno pacifikovana, denacifikovana"… i štošta još.
Očito je da se ovoga puta, vagajući kako dočekati nepoželjnog osuđenika, vlast rukovodila "sofisticiranim" osećajem za što manje talasanja. I odluka je bila – ignorisati. Možda bi ženu koja je svojevremeno branila pravo RS na Brčko radikalnim stavom da ako i pogine šest miliona Srba, ostaće ih još šest miliona i koja je priznala krivicu za progon muslimana, a posle se pravdala da je na to bila primorana, prebacujući krivicu na Karadžića i Krajišnika, i trebalo ignorisati, da nije tog mučnog utiska da Beograd radi prema proceni kako će na njegovu reakciju odreagovati – Brisel, Vašington, Sarajevo, Zagreb, Biserko, Kandićka… Uostalom, već su se jednom opekli kada su smogli snage da drakonske kazne Tribunala nad pripadnicima državnog i vojnog vrha Srbije, od Šainovića do Pavkovića, okarakterišu, zamislite, kao – neprimerene!
I ovoga puta iskreniji i hrabriji od svojih partnera u vladi bio je Rasim Ljajić, ne ustručavajući se da kaže kako Srbiji nije potrebno da stvara predstavu od uslovnog otpusta Plavšićeve, pogotovu ne uoči dolaska glavnog tužioca Haškog tribunala Serža Bramerca, jer neki bi u u međunarodnoj zajednici mogli svašta da pomisle.
Svašta bi i neki u Srbiji mogli da pomisle kada nam se Turska, zemlja koja je među prvima priznala nezavisnost Kosova, predstavlja kao strateški partner. Ali, koga briga šta misli raja?
