Devet godina je nevin robijao

Logor Manjača 1992. godine

Hrvatsko pravosuđe uskoro će, na predlog tužilaštva, ući u reviziju presude protiv Mirka Graorca, nekadašnjeg saobraćajnog policajca iz Splita, koji je ni kriv ni dužan skoro devet godina proveo na robiji kao komandir spoljne straže logora u Manjači.
Zbog navodnog ubistava i zlostavljanja zatvorenika, civila i hrvatskih zarobljenika u ovom logoru, Graorac je prvostepenom presudom prvo bio osuđen na tri kazne po 20 godina, a drugostepenom presudom je osuđen na 15 godina, od čega je, u ukupno šest hrvatskih zatvora, proveo osam godina i osam meseci. Pušten je 11. aprila 2003. godine i od tada traje njegova borba da dokaže svoju nevinost.
– Nema kome se do sada nisam obraćao, a Hrvatsku sam tužio i Sudu za ljudska prava u Strazburu. Svi se krste kako je bilo moguće da devet godina robijam, mada nikada u životu nisam bio u Manjači, a kamoli da sam nekoga mučio – priča za "Vesti" Graorac koji sada živi u jednom selu kod Banja Luke.
Revizija postupka će uslediti pošto je predsednik nevladine organizacije Građanski odbor za ljudska prava, Zoran Pusić, najpre uspeo da od Predsedništva BiH dobije potvrde Državne komisije za prikupljanje činjenica o ratnim zločinima u koncentracijskom logoru Manjača i Udruženja logoraša da niko od njih nikada nije čuo da je Mirko Graorac bio komandir straže u logoru.
Rođeni brat ministra spoljnih poslova Hrvatke, Vesne Pusić je stupio u kontakt sa Ahmetom Zulićem, jednim od zatvorenika Manjače koji je o tome svedočio i u Hagu, a sada je spreman da sa još dvojicom bivših logoraša potvrdi da nikada nisu ni videli ni čuli za Graorca.
– A kako su me i mogli znati kada sam veći deo rata proveo
u Bajincima pokraj Srpca, sa roditeljima koji su mi oboleli raka. Kada su, u roku od par godina umrli, preko Mađarske sam se jedva vratio ženi i deci u Split. Tek posle 13 meseci se neko "setio" da sam ratni zločinac – priča Graorac.

Mirko Graorac

Međutim, ništa rečenica ga nije spasilo torture krozu koju je prošao u zatvorima Katalinića Breg, Lori, Bilicama, Remetincu ili Lepoglavi.
– Nije bilo dana da me neko od stražara ne premlati ili me ne muče na najgroznije načine. I ne znam gde je bilo gore. U Lori sam bio u ćeliji sa ljudima kod kojih su se rane usmrdele. Mene su posle batina odvodili do ćelija u kojima su ljude bezdušno mučili. U Bilicama su me mučili gumenim palicama i električnom strujom. Posle svega, jedna bubna opna mi je probušena, nemam dobar deo zuba, a iskreno, ne znam da li mi je i jedan deo tela bio čitav tokom tih zatvorskih dana – priča Graorac koji je u Lepoglavi imao "čast" da čisti ćelije u kojima su boravili Josip Broj i Moša Pijade, ali i priča sa Dinkom Šakićem, osuđenim zbog zločina u Jasenovcu.
– Bio sam u "četvrtom kavezu". Tako mi se zvala ćelija. Deo u kome su bili Tito i Pijade je ranije vraćen hrvatskoj crkvi. Međutim, u našem delu sam video ćelije u kojima su robijali Tuđman i Artuković – koja su bila poput svetilišta. Sa Šakićem sam obično pričao prilikom šetnje. Sećam se da se samo smejuljio i da me je propitivao za neke rođake iz Splita – veli pomirljivo na kraju Graorac.