Diplomata, ratnik i pesnik Stefan Lazarević je ostao upisan zlatnim slovima u srpsku istoriju kao mudri renesansni vladalac, koji je uspeo da sačuva srpsku državu i pod formalnom vlasti Osmanlijskog carstva. U bici kod Angore 1402, u kojoj je Turke potukao tatarski kan Tamerlan, knez Stefan je učestvovao na turskoj strani sa 5.000 oklopnika.
Njegova vojska je jedina odnela pobedu u bici i gotovo neokrnjena se vratila u Srbiju, što nije bilo moguće bez odlično obučenih vitezova. Da bi takve vojnike i dalje imali na svojoj strani, Turci još nisu zabranjivali rad viteških škola mačevanja, znajući da srpskih vojnika nema dovoljno da bi ugrozili carevinu.
Vraćajući se iz Angore, Stefan je u Carigradu od vizantijskog cara dobio titulu despota, prvu posle carske, a u Srbiji je velike prihode od trgovine, rudarstva i ratarstva, kovanja novca i carine upotrebio za niz reformi. Obuzdao je neposlušnu vlastelu, i uveo stajaću vojsku, a granice otvorio književnicima i umetnicima koji su bežali od Turaka. Sultanu Mehmedu Drugom je povremeno davao vojnike u turskim građanskim ratovima, a zauzvrat dobijao mir, i nemešanje u unutrašnje i spoljne poslove despotovine.
Na Zapadu je sin kneza Lazara stekao ugled mudrog i hrabrog vladara, koji je bio “štit hrišćanstva”. Hroničari tog vremena, koji su opisivali proglašenje ugarskog kralja Žigmunda za cara Svetog rimskog carstva u Ahenu, pišu da je među kneževskim zvanicama srpski despot muškom lepotom i umnošću sjajio kao “mesec među zvezdama”. U vremenu mira i napretka, došao je čas i da se vrati sjaj viteškim školama iz vremena cara Dušana. Koliko je Stefan u tome uspeo, govori podatak da su se mnogi stranci, a posebno najbolji i najhrabriji ugarski plemići žarko trudili da stupe u njegovu službu, ili su se hvalili da ih je srpski despot proizveo u viteza.
Palata u Budimu
Kao počasnom članu mađarske vlasti Stefanu Lazareviću su u Ugarskoj pripali brojni i dragoceni posedi, koji su ga učinili jednim od najbogatijih ugarskih velikaša. Imao je srebrne i zlatne rudnike, upravljao oblastima Munkač, Tokaj, Talj i gradom Regec. Na Tisi je imao Solnok, Varšanj i Tur, a pripao mu je i grad Debrecin, pa Vilagoš kod Arda, sa 110 sela, zatim Bečej, Krstur i Bečkerek, današnji Zrenjanin. Njegova ogromna palata u Budimu, u “italijanskoj ulici”, bila je izgrađena od kamena.
