U lepezi kojekakvih zavisnosti, prenosimo nekliko sa kojima se u 21. veku možete neverovatno lako identifikovati.
Serije
Biti deo publike nekada je značilo imati prilično dinamičnu ulogu – bilo da bacate pokvarena jaja ili brushaltere na binu. Bilo da urličete od euforije ili užasa. Međutim, gomila „sitkoma“ i sapunica koja zapljuskuje male ekrane u poslednjih dvadesetak godina uzela je prosečnom gledaocu čak i poslednju mogućnost učestvovanja i pretvorila ga u zavisnika od TV radijacije. Serije se zapliću, rešavaju, valjaju fore, smeju, plaču i plešu umesto vas, tako da se možete bolje koncentrisati na čips, kokice i koka kolu. Od "Cosby Showa“ i "Princa iz Bel-Aira“ do "Seinfelda“ i "Dadilje“, možete se jednostavno prepusti 2D likovima da žive svoje priče umesto vas i pri tome neverovatno uživati.
"Fejs“ je definitvno nešto interaktivniji narkotik. Ko bi rekao da posle svih proboja u fizici, genetici i medicini, posle svih tomova genijalne literature, opisanih svetova i dokumentovanih iskustava, korisnici nemaju ništa draže nego da spašavaju virtualne kravice po "Fejsu“. Ne zna se koji je to centar u mozgu zadužen za zavisnost od Facebooka, ali je poznato da ima veze za narcizmom, dosadom i hroničnim manjkom imaginacije.
Muzika
Nekada je čuti singl najdraže grupe bilo iskustvo ravno brčkanju u đakuziju sa bliznakinjama koje vam lagano masiraju leđa. Od muzike su vas prolazili trnci, na jednoj pesmi se živelo nedeljama. U međuvremenu smo zapušili uši bubama, besplatno poskidali sve žive i mrtve albume i muzika je od ekskluzivnog iskustva postala nužna buka u pozadini. Svima koji žale za snagom dobre muzike, savetujemo askezu tišine od par nedelja.
Mobilni telefoni
Kultura kliktanja pojela je nebrojene bonove, minute i čitave mladosti, ali niko da vrisne od užasa. Još uvek brojimo na prste ekipu koja se ne laća mobilng pri prvom trenutku praznog hoda. Bilo da čekate tramvaj, poziv medicinske sestre ili okrećete stranicu skripte, tu je vaš najdraži LCD display da vas orijentiše i centrira pogubljeni fokus.
Šoping
Kupovanje anestezije nekad ide na lekarski recept, a nekad preko blagajne butika. Šoping centri bi trebalo da budu subvencionisani preko RZZO, s obzirom na motivacionu strukturu velikog broja kupaca. Kupuješ šta ti ne treba za svrhu koja se ne može potkupiti. Zavisnost od šopinga ide u red psihijatrijskih problema rezervisanih za elitu, tako da, ako već morate da budete narkoman, savetujemo nešto jeftinije. Recimo, totalnu zavisnost od sedenja – gde god, kako god i koliko god.
Nikuda pešice
Hodanje je muka, stajanje još gore. Pa kad već ne možemo baš sve životne funkcije da odradimo ležeći, a barem onda da se sednemo. Makar jednu stanicu, makar 30 sekundi pa makar među guzovima zbrinuli čitavu koloniju hemoroida. Nije da kontempliramo ili putujemo astralnim prostranstvima. Jednostavno želimo potporu za dupe po svaku cenu, ništa više, ništa manje.
Privatni životi poznatih
Da, ratovi. Da, zev, milioni mrtvih u Kongu. Da, da, pala Vlada, bez veze. Nova predstava, fuj, knjiga, intervju sa dobitnicom Nobelove nagrade, mmm, ok, dalje. Aaaa, napokon, Ceca ima novog dečka! 24 sekunde do truć rubrika – to je to što me zanima! Pa nova Klunijeva ženska, pa Ejmi Vajnhaus ispala bradavica, jeste, napokon u žiži zbivanja. Jer, naravno, narkomanska znatiželja oko geografskih koordinata nečije sise u trenutku X ne znači ništa drugo nego da vam se život može savršeno definisati istim slovom.
Videoigrice
Baš kao što je i 17 puta zanimljivije rasturati vojske goblina, nišaniti među oči, mlatiti prolaznike, silovati devojke i vladati svetom negde između jedan i sedam ujutro. A onda biti malo prazan, glup, jadan, pokoran i sa dve kese podočnjaka ostatak dana. Sve bi bilo ok sa videoigrama kada bi se ljudi njima igrali umesto da se one igraju sa njima. I kada, posle nekoliko meseci kvarcovanja pred monitorom misliš da si došao do kraja, oni malo pronicljiviji shvate da je jedino što su dokrajčili – pozamašan komad vlastitog života.
Biti u trendu
Narkomanska potraga za sopstvenom "cool“ personom je misija koja nikada ne prestaje. Ne zato što je otkrivanje identiteta doživotni zadatak, već zato što ergela trendsetera i „opinion makera“ ima naviku da svako malo piše kolumne. Taman kada si odlučila ‘biti svoja’ po detaljnom receptu lista „Kosmopoliten“, shvatiš da je pariska nedelja mode totalno okrenula priču. Ne crne dokolenice nego žute štrample. Juče si se snebivala nad idejom grupnjaka, a onda je Karla Bruni rekla da je ok i sad arlaš kako je to baš liberalno i emancipirano.
Cybersex
Šteta. Ako je kraj 20. i početak 21. veka otkrio nešto o muškarcima, to je da je muški polni organ sasvim dovoljan. Nestala su davna romantična vremena kada je je frajer u potrebi kucao na vrata bordela i tolikim vaginama ispisao minijaturni komadić biografije. Sada taj isti frajer bulji u „online“ pornić, masira glavić i seksualnost shvata kao par zgodno poslaganih piksela. Gola žena nikad nije bila dostupnija i nikad tako dražesno dvodimenzionana. Desetine hiljada obnaženih tela na klik udaljenosti je možda vrlo dobra stvar za hipofizu, ali brutalno loša za vezu između testisa i ostatka ličnosti. Ukoliko uopšte išta ostaje.
