Lagano podhtavanje ruku ili prstiju, ukočenost mišića ruku, nogu i vrata, usporeni pokreti, depresija, smetnje u spavanju, mokrenju… Ovo su neki od simptoma Parkinsonove bolesti. Ovo oboljenje je nazvano po engleskom lekaru Džejmsu Parkinsonu koji ju je prvi opisao 1817. godine. Nazvao je u početku drhćućom paralizom. Prema definiciji, reč je o hronična eurodegenerativnoj bolesti koja se javlja se kao posledica izrazitog nedostatka neurotransmitera dopamina u delu mozga odgovornom za kontrolu voljno koordiniranih pokreta i početka neke motoričke radnje. Kao posledica hemijskog deficita u delu mozga koji nadzire voljne pokrete javljaju se nevoljni pokreti.
To je treći najučestaliji neurološki poremećaj kod ljudi. Javlja se u jedan odsto populacije starije od 60 godina. Nešto češće obolevaju muškarci nego žene. Tačan uzrok ove bolesti je nepoznat. Na njenu pojavu utiče mnogo faktora. To su godine, stres, stidljivost, depresivnost, pozitivna porodična anamneza, ali i izlaganje herbicidima i pesticidima, ugljen-monoksidu, teškim metalima, metanolu, lekovima, antipsihoticima…
Simptomi ne moraju da budu prisutni istovremeno, niti da se javljaju podjednakim intenzitetom. Tremor (drhtanje) je simptom koji javnost često povezuje s ovom bolešću, iako tek oko 25 odsto bolesnika doživljava veoma slab tremor ili ga uopšte nema. U početku je izazvan uzbuđenjem, gubi se u snu i tokom odmora, a vremenom se javlja u sve dužim razdobljima. Počinje asimetrično na rukama, prvo jedna, pa druga ruka, kasnije noge, donja vilica, jezik, glava. Rigor (ukočenost) je ukočenost u mišićima. Najčešće se javlja u predelu vrata, ramenog pojasa, karlica, ali i u šakama i stopalima. Često je ukočenost odgovorna za izraz lica u obliku maske. Bradikinezija znači sporost pokreta. Često je prisutna depresija, demencija, javljaju se i promene u rukopisu i govoru (usporeno započinjanje, tiho, monotono, nerazumljivo pričanje). Brzina napredovanja same bolesti razlikuje se u zavisnosti od bolesnika. Kod nekih bolesnika čak i duže vreme bolest ne utiče na sposobnost obavljanja svakodnevnih aktivnosti. Važno je na vreme otkriti bolest, a onda je uspešno lečiti.
Lečenje, nažalost, ne zaustavlja napredovanje bolesti. U lečenju je potrebno pristupiti svakom bolesniku individualno, u zavisnosti od doba i stepena težine bolesti. Terapija osim lekova uključuje i nefarmakološke mere (fizička aktivnost, ishrana, grupe za podršku obolelima). Za bolesnika je važna odgovarajuća pomoć kako bi mu se omogućio kvalitetniji život. Članovi porodice mogu mnogo da pomognu bolesniku kako bi se oslobodio depresije, osećaja ljutnje i osećaja nelagode zbog zavisnosti od drugih ljudi.
|
Blagotvorno vežbanje |
