Dostojevki pripada grupi velikih ruskih pisaca realista 19. veka. Nasleđe Dostojevskog neprestano privlači pažnju na sebe stručnjaka različitih profila-književnih kritičara, filozofa, psihologa, pravnika… on je naš slovenski gigant koga još uvek niko nije dostigao, a kamoli prevazišao.
Sa razlogom Fridrih Niče kaže: Dostojevski je jedini pisac od koga sam nešto naučio. U delu Zločin i kazna pisac je izrazio protest i humanizam, ali i bol za osramoćenog i poniženog čoveka.
Da li je čovek stvoren da bude ponižen, daživi u bedi i siromaštvu, da strada, pati i da mu drugi nanose zlo bez svoje krivice? Bedan položaj porodice, Raskoljnikova dovode do propasti. Nezavisno od okolnosti, on nagovara samog sebe na zločin. Teoretičar, eksperimentator, on u svom strašnom duševnom rastrojstvu krši norme moralnosti.
U protivrečnosti raskoljnikovske opologije prava i sile likovi pozivaju na moralni podvig na osnovu preovladavanja egoizma ličnosti i dobrovoljnog primanja stradanja. Stradanje nije besmisleno. U stradanju je ideja. Zlo i zločin se ne mogu ničim opravdati, uzaludna je dobrota koja je nadzidana na temeljima zla. Raskoljnikova muče snovi, pečat zločinca uvek će nositi u svojoj duši, a njegova savest teret krivice.
